Смрт неолиберализма: Европа у слепој улици

Пре једну деценију, нобеловац, економиста и бивши саветник америчког председника Била Клинтона Џозеф Стиглиц је констатовао: "Неолиберализам је умро, и у развијеним земљама као и у земљама у развоју."

Шта је заправо (био) неолиберализам?

Исто што и либерализам, само мало освежен и дотеран, либерализам у новом руху. Стиглиц, који је 2001. године добио Нобелову награду "за анализу тржишта са асиметричним информацијама", постао је један од великих критичара неолиберализма, изјављујући да "неолиберална еуфорија", која је захватила свет 80-их година прошлог века, више нигде не постоји.

Неолиберализам почива на једноставној идеји да све треба препустити "тржишту" и да држава у економији не треба да игра никакву улогу. Тиме је на Западу отворен пут утицају великих мегакорпорација.

Наш избор

Еутаназија Европе: Неће бити трећег светског, већ само великог европског рата

Од краја 80-их година прошлог века, неолиберализам је пропагирао идеју слободне трговине, отвореног тржишта, приватизације, дерегулације и смањења државних расхода као најбољег начина за "стимулацију привредног раста".

Он је најпре почео да доминира у систему највеће економије света – САД, и међународних организација, попут ММФ-а и Светске банке. Сви су они почели да заговарају исто: одустајање од било какве регулације, смањивање или напуштање програма социјалне и здравствене заштите, итд.

Свети Грал светске економије

Пронађен је Свети грал светске економије. Ове идеје су ускоро почеле да се намећу и остатку света.

Политика председника Роналда Регана и Била Клинтона у САД, као и британске премијерке Маргарет Тачер у Британији, почела је да се сматра "златним стандардом неолиберализма". Ера доминације неолибералних идеја наставила се у Британији са економском политиком Џорџа Осборна и Дејвида Камерона.

Златне заповести неолиберализма изложене су у Вашингтонском консензусу из 1989. године, који је означио систем обавезних правила: десет "предлога" које су се морали прихватити. Чаробних заповести неолиберализма, случајно или не, било је десет, колико и Божјих заповести.

То је убрзо постала основа западног униполарног система и сам темељ глобализма.

Ове заповести је следећих 20 година веома ригидно спроводила англосфера и друге западне земље, а онда је, са финансијском и економском кризом из 2008, наступило свеопште разочарење. Дошло је до растућег раскола између богатих и сиромашних и постао је очигледан низак, заправо катастрофалан економски раст и нагло заостајање земаља у развоју.

О стварним ефектима неолибералне дистопије довољно говоре следећи подаци. Преко 90 одсто светског капитала у власништву је мање од једног процента популације. Од седам милијарди житеља планете, број оних који дневно живе са мање од два долара попео се на 2,7 милијарди, са тенденцијом даљег пораста сиромаштва. Једна милијарда људи планете свако вече иде гладна на спавање. Број незапослених се непрекидно увећава, док богатство и луксуз мањине расту геометријском прогресијом.

Тачку на неолиберални концепт ставио је британски премијер Гордон Браун 2009. године, када је изјавио да је са старим Вашингтонским консензусом завршено. Пандемија ковида из 2020. је докрајчила остатке неолиберализма.

Иначе, Стиглиц је упозорио на лицемерје три светска привредна субјекта – ММФ, СТО (Светске трговинске организације) и Светске банке – и истакао поразне примере глобализације у посткомунистичким земљама, пре свега у Русији. Овај економиста је навео позитивне примере Кине и Пољске, које нису беспоговорно следиле неолибералне рецепте.

У ствари, према скоро општој оцени, био је то покушај да западне земље наметну нови облик (нео)колонијализма. Почев од 2004. године, Пекиншки консензус почиње да се помиње као противтежа Вашингтонском.

Неоколонијално оружје за разарање света

Како је недавно приметио белгијски геополитичар Роберт Стојкерс, неолиберализам је био замишљен као оружје за разарање Европе и "остатка света", које је произашло из учења Франкфуртске школе.

То је, с једне стране, додаје овај геополитичар, био срамни тачеристички неолиберализам, с друге реганомика. На самом крају 70-их, неолиберализам је слављен као нова либерална идеологија, која је требало да заврши са политичком праксом усредсређеном на државу.

Заправо, ни демохришћани а ни социјалисти нису могли да се исправно одреде према томе и да подсете своје присталице на доктрину цркве, ни на социјалистичку традицију интервенционизма у привреди, које су истински непријатељске према таквом необузданом неолиберализму, истиче Стојкерс.

Наш избор

Шта повезује НАТО и Кијев: Коруптивни зупчаници Северноатлантске алијансе

Економија је постала много важнија од политике. У том тренутку, ушли смо у такозвану постисторију, за коју још није постојала никаква ознака ни оријентир, додаје Стојкерс: "Још горе, корумпирани партитократски систем, у коме су и демохришћани и социјалисти показали болно несналажење и збуњеност, спречио је било какву рационалну реакцију, док су се они претварали да представљају демократски процес, који су на тај начин сами блокирали."

У крајњем: Европа је сада у слепој улици и изгледа да не може да побегне од шездесетосмашког либерализма, као ни од неолиберализма, сматра Стојкерс, јер снаге које им се супротстављају не могу да освоје власт.

Неолиберализам је само законито дете првобитног, класичног либерализма. Како је још 20-их година писао немачки политички теоретичар Милер Ван ден Брук: народ који усвоји и асимилује либерализам умреће за неколико деценија, јер ће изгубити своју органску снагу. Либерализам је пре болест, каже Стојкерс, него менталитет (стање ума).

Треба узети у обзир да су либерали на власти у Европи скоро 70 година и да су буквално окупирали све институције, именујући своје послушнике на готово свим нивоима власти, које не могу преко ноћи заменити новим и заиста ефикасним људима.

Неолиберализам је и умро и још увек је, парадоксално, на неки начин жив. Тамо где је и даље жив, он се одржава у животу на вештачки начин, на апаратима. Или су то покрети галванизоване жабе, која се на додир метала, трза као да је још жива.