Колумна
Свет
Истина с печатом: Успон и пад фект-чекера
Зашто су се чувари истине нашли на удару сопствених метода
Слобода говора, темељна америчка догма и извозни бренд деценијама, улази у нову фазу - ону у којој се коначно брани од сопствене бирократизације и туђег туторства. У то име, Трампова администрација започела је преуређивање америчке визне политике по принципу: ко нама ускраћује слободу говора, ми ћемо њему слободу кретања.
Прво је Стејт департмент наредио америчким конзулатима да не издају визе фект-чекерима, а потом и забранио улазак у САД британско-европској петорки из "глобалног цензорско-индустријског комплекса". Међу санкционисанима је бивши комесар ЕУ за дигитална питања Тијери Бретон, иначе архитекта контроверзног закона ЕУ о дигиталним услугама, директорка Глобалног индекса дезинформација (ГДИ) Клер Мелфорд и Имран Ахмед из Центра за сузбијање дигиталне мржње (ЦЦДХ), обе невладине организације са седиштем у Великој Британији. Ни ноге Аналене фон Ходенберг и Јозефине Балон из немачке организације "ХејтЕјд" више неће крочити на америчко тло. Бар за Трамповог вакта.
Почетак лова на људе који су се прогласили за власнике истине или само хитац упозорења, тек оно што је годинама представљано као прогресиван и добронамеран јавни ангажман: фект-чекинг, модерација садржаја и надзор онлајн платформи у Вашингтону сада посматрају као потенцијални механизам цензуре америчких грађана.
Гледано Трамповом диоптријом борба против дезинформација, до јуче неспорна и често издашно финансирана делатност, престала је да буде аутоматски легитиман посао и тако ушла у зону озбиљних провера. Не из хира шефа Беле куће, већ зато што се показало да је појам "дезинформације" пречесто коришћен као алат за дисциплиновање политички неподобних ставова. Нарочито конзервативних. Нарочито Трампових и протрамповских.
Па сада дигитални траг, биографија фект-чекeра и јавно деловање могу да буду доказ кривице. Другим речима, америчка држава више не пита шта је неко радио, већ да ли је својим радом доприносио сужавању простора јавне дебате.
Званична порука Вашингтона гласи: нико изван Сједињених Америчких Држава нема право да уређује амерички јавни говор, нити да кроз регулаторне или невладине механизме одређује шта Американци смеју да мисле, говоре или деле на сопственим налозима на Твитеру или Фејсбуку.
Слобода говора, у Трамповој интерпретацији, престаје да буде апстрактна вредност и постаје државна обавеза.
Истина, али на европски начин
Заправо, ово је само амерички одговор на намеру ЕУ да буде главни уредник светске мисли. Пре три године Брисел је донео Пропис о дигиталним услугама (ДСА), представљајући овај документ као тежњу да се уведе ред у дигитални простор, заштите корисници и ограничи ширење незаконитог садржаја. У пракси ДСА је поставио механизам да уз помоћ фект-чекера утиче на видљивост и легитимност политичких ставова. На основу тог прописа Брисел је отворио поступке против великих платформи, а пре две недеље је четрнаест држављана Француске, Америке, Швајцарске, Украјине и Русије оптужио за малигно, информативно деловање повезано са Русијом и забранио им улазак у ЕУ и замрзао имовину.
Централно место у европском систему управљања истином годинама заузимају East StratCom Task Force и платформа EU vs Disinfo, уз широку мрежу националних и транснационалних фект-чекинг организација повезаних кроз Европски дигитални опсерваториј за медије. У теорији, реч је о борби против лажних вести. У пракси, међутим, граница између нетачне информације и политички непожељног става често се брише. Најбаналнији примери то јасно показују:
Тврдња да је Совјетски Савез имао пресудну улогу у поразу нацистичке Немачке, чињеница потврђена и у западним историографијама, музејима и архивима, у оквиру EU vs Disinfo се не оспорава директно као лаж. Она се, међутим, систематски премешта у категорију "про-кремаљског наратива", уз образложење да Русија "присваја победу" и "умањује улогу Запада". Другим речима, историјска чињеница престаје да буде спорна по себи, али постаје проблематична због политичког ефекта који производи.
Сличан образац примењује се и на тврдњу да је сукоб у Украјини заправо посреднички сукоб између Запада и Русије. У EU vs Disinfo бази та формулација се редовно означава као дезинформација, не зато што је чињенично проверљиво нетачна, већ зато што се тумачи као наратив који "подрива подршку ЕУ и НАТО политици".
Још баналнији пример односи се на тврдњу да санкције Русији имају негативне последице и по економије држава чланица ЕУ. Иако такве ефекте потврђују и званични европски статистички подаци, EU vs Disinfo ову тврдњу третира као део про-кремаљске кампање чији је циљ "поткопавање јединства ЕУ". Поново, проблем није истинитост тврдње, већ њен политички учинак.
Посебно осетљива категорија су текстови који проблематизују породичну историју савремених европских лидера. Када се у јавности појаве подаци о нацистичкој прошлости предака естонске премијерке Кајe Калас или немачког канцелара Фридриха Мерца, црвена лампица се одмах упали у европским фект-чекинг круговима. Објава готово аутоматски добије ознаку "злонамерна дискредитација" или "про-руски наратив". Чињенице се не оспоравају архивима, већ се сама тема проглашава недозвољеном - јер отвара политички незгодна питања.
У свим овим случајевима образац је исти: није пресудно да ли је тврдња тачна, већ да ли је политички дозвољена.
Колико кошта "борба против дезинформација"
Та инфраструктура истине није ни јефтина ни маргинална. Напротив. Према јавно доступним подацима из буџета ЕУ и извештаја Европске службе за спољне послове, East StratCom Task Force данас функционише као стална јединица са око 40 запослених, а његов годишњи буџет у периоду 2024–2025. процењује се на 10 до 12 милиона евра, у оквиру ширег пакета стратешких комуникација ЕУ.
Паралелно с тим, Европски дигитални опсерваториј за медије (ЕДМО) и мрежа повезаних фект-чекинг организација финансирају се кроз програме Европске комисије у оквиру дигиталне и демократске политике, са укупним издвајањима која се мере десетинама милиона евра годишње на нивоу целе ЕУ. Та средства обухватају грантове за невладине организације, истраживачке центре, медијске пројекте, алате за мониторинг и сарадњу са платформама.
Милионима располажу и организације чијим фект-чекерима је забрањен улазак у Америку - Глобални индекс дезинформација има годишњи буџет од око три милиона долара, а Центар за сузбијање дигиталне мржње више од четири милиона долара, док "ХејтЕјд" у каси има готово шест милиона евра.
Када се том додају десетине милиона евра које долазе од Европскe унијe кроз различите програме, постаје јасно да борба против дезинформација није споредна активност, већ читав политичко-бирократски екосистем.
Где је ту Србија
Србија у овај систем не улази као изузетак, већ као балканска филијала, локални изданак. И овде је под истим плаштом "борбе против дезинформација" исплетена мрежа оних које делују као тумачи истине, али без демократског мандата и било какве одговорности.
У српском контексту ту улогу пре свега има низ формално независних организација и формално независних пројеката попут КРИК-овог "Раскринкавања" или "Истиномера", који је од 2020. званични партнер "Мете", а који су суштински укључени у шири европски фект-чекерски екосистем, повезан са донаторима, пројектима и наративима који долазе из Брисела и западних фондација.
Ни њихова улога није да проверавају чињенице, већ да задају смернице за дозвољене ставове. Али не тако што ће непожељно мишљење директно да забрањују, већ тако што ће одређене изјаве, текстове, медијске прилоге да обележавају као "манипулативне", "злонамерне", "лажне"... Те ознаке се аутоматски прослеђују платформама попут "Мете", "Гугла" или Икса, а како су за њих фект-чекери (бар до повратка Трампа на власт) били поуздани партнери, ове ознаке се прослеђују алгоритмима. Након тога садржај престаје да се препоручује и драстично му се смањује домет. Ако се ознаке понављају, кажњава се цео сајт и смањује му се видљивост у претрагама и ограничава монетизација. Тако садржај остаје само формално доступан, али без публике. Шта је то него цензура без цензуре?
Критика ЕУ политике, проблематизовање санкција Русији, скепса према НАТО наративима, оспоравање независности Косова и Метохије, па чак и указивање на очигледне контрадикторности западне спољне политике - све то у српској фект-чекерској пракси лако завршава у категорији опасних наратива, без стварне јавне дебате и без сучељавања аргумената.
У том смислу, Србија је постала пилот-зона меке регулације говора: без формалних закона попут ДСА, али са истом логиком деловања у којој се истина не забрањује, већ се дискредитује етикетама, а онда гуши на интернету.
Зато је амерички заокрет важан и за Србију. Ако Вашингтон данас поручује да нико споља нема право да уређује амерички јавни говор, логично питање је: ко је дао мандат да се уређује српски?
Live
