
Мир, мир, нико није... Свa Трамповa проглашенa, али не и постигнутa помирења

"Зауставио сам осам ратова".
Доналд Џ. Трамп
Амерички председник ову реченицу не изговара као тврдњу коју треба проверавати, већ као готов биланс. Ратови су окончани, мир је постигнут, расправа затворена.
Све до 3. јануара 2026. Доналд Трамп се доследно представљао као политичар који не воли ратове. И све док није искључио струју Каракасу, побио обезбеђење председника Венецуеле, а потом њега и његову супругу отео и довео у Њујорк на суђење, деловао је другачије од својих претходника. Док су Бајден, Обама, Буш и Клинтон радо започињали ратове, Трампом је одавао утисак председника чији је једини проблем у томе што их не завршава. Он их само преименује: ескалацију назива тензијом, тензију кризом, кризу паузом, а паузу - миром.
Ако на трен заборавимо Мадура и Венецуелу, шеф Беле куће је помирио, према сопственом признању, Израел и Хамас, Јерменију и Азербејџан, зауставио ескалацију између Индије и Пакистана, дугогодишњи спор између Београда и Приштине, конфликт између Египта и Етиопије, сукобе Тајланда и Камбоџе, оружане сукобе ДР Конга и Руанде, напетости између Пакистана и Авганистана.
По Трамповој логици, није важно да ли се десило најгоре, довољно je да је рат био могућ. Па, се тако међу Трампових "осам величанствених" налазе сукоби који никад нису ескалирали, једнако као и они који су оставили десетине хиљада мртвих.

То што је између Београда и Приштине било свега осим рата, за Трампа не представља никакав фактографски проблем. Уосталом, шта нам је тешко да редефинишемо рат према Доналдовим критеријумима? И то што се рат није десио неко је спречио. А ако је спречено, онда, логично, мора да постоји и заслуга. Ако постоји заслуга, постоји и политички капитал.
Слична логика примењена је и на Египат и Етиопију. Трамп тврди да је мир око спорне хидроелектране на Нилу последица његове интервенције. Међутим, рат није избио ни пре, ни после, ни по повратку Трампа у Белу кућу.
"Други случај су Египат и Етиопија... Мир, бар за сада, је последица моје интервенције и тако ће остати", написао је Трамп на својој друштвеној мрежи Трут соушал.
У овој објави "за сада" је кључна формулација - одговорност је временски ограничена, али се заслуга књижи одмах. Узрок спора - контрола над водом од које зависи егзистенција милиона људи и даље постоји. Поштено речено - криза је тек само одложена.
Газа показује колико је логика "проглашено једнако постигнуто" крхка. Масовно бомбардовање јесте стало, али Уједињене нације констатују, рецимо, да тешка механизација не може да уђе како би се уклониле рушевине. Град стоји разорен, Палестинци живе у, мало је рећи, нехуманим условима, а рат се наставља другим средствима. Ако се мир мери одсуством граната, Газа је "мирна". Ако се мери могућношћу нормалног живота, није ни близу краја.
Иста логика примењена је и на Индију и Пакистан. Кратак прекид ватре између две нуклеарне силе није помирење, већ рационална процена ризика. На страну што такви прекиди не решавају Кашмир, не мењају доктрине, не бришу историју, већ само одлажу следећи инцидент.
Ни на другим адресама није много боље. У ДР Конгу се потписују споразуми које не поштују они који ратују. Тајланд и Камбоџа, који се споре око границе, потписали су примирје, поново се сукобили, па су потписали ново. Најзанимљивији је случај Иран вс Изарел - мир је стигао пошто је Трамп бомбама засуо иранска нуклеарна постројења. Тачно, након тога је дошло до прекида ватре, али су и Ирану и Израелу данас шаке на обарачу.
А онај ко је мирио има право, изгледа, опет и да узнемири. Тако Трамп, после сусрета са израелским премијером Бенјамином Нетанјахуом, поручује Ирану да ће их опет напасти само ли наставе нуклеарни програм. Имао је поруку и за Хамас - "платиће паклено" не буду ли се разоружали.
Ако помирење значи трајни политички договор уз механизме спровођења и смањење вероватноће новог насиља, онда Трампова осмица изгледа овако: више привремених прекида ватре, нешто споразума на папиру уз наставак борби и сукоби који никада нису прерасли у ратове. И само један процес који можда може бити стављен у фолдер "крај рата" - Јерменија и Азербејџан.
Руски министар спољних послова Сергеј Лавров приметио је да су сви ти ратови у неком тренутку заиста стали, али да се ниједна иницијатива није дотакла разлога због којих су почели. Додао је и да је тежња да се одмах заустави крвопролиће вредна подршке, али да за дугорочно решење нису довољне брзе и ужурбане иницијативе. Другим речима: пауза није политика мира, већ одлагање проблема.
И ту долазимо до суштине: мир је престао да буде циљ, постао је валута. Док је некада био резултат дугих преговора, болних компромиса и споразума које нико није волео, савремена дипломатија не пита прво шта је решено, већ шта се може продати као решено. Зато се ратови више не завршавају, већ затварају. Као фајл. Као пројекат. Довољно је да ескалација стане, макар привремено, и већ постоји основа да се каже да је "мир постигнут".
Шта се дешава после, не улази у завршни рачун ни за "нобела", ни за медијске извештаје.





