Мажино линија 21. века: Зашто Брисел удара у ратне бубњеве

Годинама се Европске унија прикривала иза морализаторске реторике. Кључне поруке које су стизале из Брисела биле су климатска и родна питања, зелена агенда, одрживи развој, итд. Ове године мода се променила: нова бриселска агенда је рат, који ће, наводно, избити 2030. године. Познат је и непријатељ у будућем рату. То је, наравно, "Путинова Русија".

Брисел је обећао да ће издвојити 800 милијарди евра за поновно наоружавање континента, уз Мапу пута за одбрамбену спремност 2030, која треба да припреми Европу за сукоб високог интензитета.

Бриселска филијала мађарског тинк-тенка "Колегијум Матијаса Корвина" недавно је објавила студију професора Била Дуродијеа, која убедљиво демонтира овај тријумфалистички наратив.

Можда ће ЕУ чак и успети да прикупи толики новац, али програм наоружавања не одговара европској индустријској реалности, примећује, за почетак, Дуродије. Томе треба додати и недостатак политичке кохезије и спремности друштва на рат. Једноставно речено: Европљани нису вољни да ратују за бриселску бирократију.

Јер, према речима немачке политичке активисткиње Елене Фриц објављеним на њеном Телеграм каналу, војске не чине финансије ни буџети, него, пре свега, људи.  

Заједничка европска одбрана је фатаморгана

 То је полазна тачка анализе професора Дуродијеа: Брисел је објавио "колико", заборављајући да одговори на питања "зашто" и, пре свега, "како". Суспензија фискалних правила, увођење нових дужничких инструмената и прерасподела европских средстава стварају илузију квалитативног скока.

Али, како истиче Дуродије: "Пројекти, уговори и финансирање увек чине само један елемент постизања стварне безбедности".

"Одбрана није табела", пише шпански новинар и аналитичар Хавијер Виљамор, "а још мање проблем који је могуће решити заједничким изјавама или индустријским самитима".

Европска одбрана остаје само фатаморгана, све док Брисел не реши кључни проблем, а то је "структурни јаз између дискурса европских елита и одсуства демоса спремног да га подржи". Проблем уопште није нов. То је, у ствари, темељна карактеристика читавог европског пројекта.

"ЕУ је, од свог настанка, служила као технократски механизам за заобилажење грађана Европе", подсећа професор, упозоравајући да неповерење еврократа према европским народима није новина, ни привремено одступање, већ нешто што је чврсто укорењено у функционисање саме ЕУ.

Сценарио за наивне СФ филмове

Тако се све претвара у веома наиван сценарио за другоразредни СФ филм, са великим паневропским "водећим бродовима", ваздушним и космичким штитовима и "зидовима од дронова", што, можда, подсећа на логику старих европских индустријских пројеката, али реалност ратовања 21. века је сасвим другачија. 

Дуродије пореди ратне планове Брисела са Мажино линијом – великим и скупим комплексом бетонских утврђења који су Французи изградили уочи Другог светског рата. Пројекат се показао сасвим бескорисним, јер су га Немци једноставно заобишли. Поређење са Мажино линијом није пука реторика; реч је о веома скупим системима, које флексибилан противник лако може да заобиђе.

У међувремену, Европа остаје зависна од трећих земаља, пре свега од САД, у кључним елементима – од муниције и дронова до обавештајних, комуникационих и свемирских капацитета.

И постоји још нешто, на шта се професор посебно осврће: недостатак политичке и друштвене кохезије. У свакој великој кризи – финансијској, здравственој или војној – државе чланице ЕУ су тежиле да делују самостално.

Немачка, Француска и Пољска, примећује Дуродије, привремено користе нову ратну политику Брисела као вентил за колапс других сектора, али без заједничке визије стратешких циљева. Односно, како уочава професор, "ЕУ може да приреди добру представу када су улози ниски, али кад год постоји озбиљан проблем, њене чланице желе да иду својим путем."

ЕУ је деценијама еродирала појам припадности, исмејавала националне суверенитете и третирала своје грађане као "потрошаче" или "становнике". Сада, са закашњењем, покушава да обнови дух жртвовања који је сама делегитимизовала. Али, како примећује Виљамор, умрети за своју земљу је једно; умрети за Брисел је нешто сасвим друго.

Студија "Мажиноова линија 21. века" професора Дуродијеа показује да Брисел и даље меша бирократију са снагом, а новац са стратегијом. А та конфузија може бити кобна.

Пут у пораз?

Историјске аналогије са Мажино линијом су очигледне и јасне, закључује Елена Фриц: Француска није пропала због недостатка ресурса, већ због погрешних идеја о безбедности. Француска се ослањала на бетонска утврђења, али правила ратовања и системи савеза су се одавно променили.

Исти образац се сада поново појављује на европској сцени: новац се меша са стратегијом, а бирократске структуре са способношћу за акцију.

ЕУ, наставља Фрицова, пре свега недостаје независна војна индустрија и сигурни ланци снабдевања. Муниција, дронови, обавештајне службе, комуникације, сателитске могућности – све то остаје зависно од трећих земаља, посебно од САД.

Уз то, програм наоружавања Европе нема никакво рационално политичко оправдање. Најопаснија је, међутим, додаје немачка политичка активисткиња, сасвим неоснована фиксација на Русију, фиксација која постаје наратив европског идентитета.

Мажино линија није настала из снаге, већ из страха, трауме и жеље за контролом, додаје Фрицова, и тако је створила лажни осећај сигурности, спречавајући Французе да заиста стратешки размишљају.

А то је пут који је Француску одвео право у пораз.