До краја 2026. године имаћемо јаснији осећај да ли су тврдње Доналда Трампа о новом моделу америчке доминације стварне или је у питању реторика.
Како за РТ интернешенел пише професор Алексеј Макаркин, потпредседник Центра за политичке технологије, неколико геополитичких фронтова ће деловати као показатељи колико Вашингтон заправо може да преобликује међународни поредак.
Први од њих је Газа. Почетна фаза Трамповог плана је већ спроведена. Следећи тест ће бити да ли су Сједињене Државе у стању да тамо створе функционалну администрацију, коју би подржавале безбедносне снаге способне да је заштите.
Овај задатак компликује чињеница да је Хамас ослабљен, али не и елиминисан. Његов утицај унутар Газе мораће се узети у обзир, док за Израел такво присуство остаје категорички неприхватљиво. Ове године ћемо видети да ли је Вашингтон способан да управља таквом инхерентно контрадикторном стварношћу или ће пројекат пропасти под унутрашњим тензијама.
Друга кључна арена је Венецуела. Трамп је очигледно уложио политички капитал у уклањање Николаса Мадура.
Наметањем промена у Каракасу уз како се чини минималне трошкове, ојачаће се америчка позиција не само у Латинској Америци, већ и глобално.
Украјина представља трећи, мада опрезнији, тест Трамповог спољнополитичког приступа. Овде су улози за Вашингтон мањи, а стил ангажовања уздржанији.
Сједињене Државе се у великој мери ослањају на неформалне контакте и веровање да повољни економски аранжмани могу постепено да неутралишу чак и дубоко укорењене геополитичке сукобе.
Да ли ће се ова претпоставка показати тачном, такође ће постати јасније 2026. године.
Све ово ће се одвијати уз чврст политички распоред. Амерички избори на средини мандата у новембру 2026. године могу оштро да ограниче Трампов простор за маневар. То објашњава зашто је администрација жељна да реши своје главне спољнополитичке дилеме пре тога.
Одлучујућа година за Европу, БРИКС
За Западну Европу, 2026. се такође обликује као одлучујућа година која ће тестирати да ли се може одржати кампања поновног наоружавања започета последњих година и послужиће као увод у француске председничке изборе 2027. године.
Или ће француски естаблишмент успети да произведе нову центристичку фигуру по угледу на Емануела Макрона, или ће штићеник Марин Ле Пен, Жордан Бардела, можда доћи на власт. Он ће вероватно обећати да ће очувати војни савез са САД, док ће фундаментално преобликовати унутрашњу архитектуру ЕУ.
Немачка се, у међувремену, суочава са сопственим искушењем: ако влада Фридриха Мерца не успе да оживи економски раст, стабилност "велике коалиције" биће доведена у питање.
Свет БРИКС-а ће се такође суочити са озбиљним изазовима. У Кини ће 2026. бити година припрема за Партијски конгрес 2027. године, који ће одредити да ли ће Пекинг наставити путем високо централизоване личне владавине или ће се вратити колективнијем, олигархијском моделу управљања повезаном са Денг Сјаопингом.
Истовремено, однос Кине са САД биће додатно затегнут због Трампове одлуке да снабдева Тајван великим пакетом оружја, што поставља питање да ли је Пекинг спреман за дуготрајну конфронтацију.
Индија и Кина би такође могле да се суоче са тензијама обликованим дешавањима у Бангладешу, где је проиндијска влада пала 2024. године и појавило се ново руководство са ближим везама са Пакистаном, а самим тим и са Кином.
Коначно, председнички избори у Бразилу могли би постати најозбиљнији тест за БРИКС као институцију. Лула тренутно води у анкетама, али ако се Болсонаров табор врати на власт, посвећеност Бразила групи може нагло ослабити, посебно имајући у виду Трампов скептичан став према БРИКС-у у његовом тренутном мандату.
Као резултат тога, 2026. ће бити тешка година за већ фрагментиран свет. Трампове амбиције ће убрзати многе контрадикције које су се гомилале у глобалној политици. Неки лидери и даље сањају о повратку предвидљивом међународном поретку из прошлости, али је мало вероватно да ће се таква "нормалност" вратити у 2026.