Украјина није никаква посебна држава, а ни засебна "нација", већ само руска погранична територија. Једна од руских пограничних области. И борба за Украјину није ништа ново; то је, пре, константа руске историје.
Ко не верује, нека чита. Рецимо, књигу руског класика Михаила Булгакова "Бела гарда", која почиње речима: "Велика беше година и страшна од рођења Христова 1918, а од почетка револуције друга. Беше у изобиљу лети сунца, зими снега, а нарочито високо у небу стајаху две звезде: звезда пастирска – вечерња Венера и црвени дрхтави Марс...".
У тој Украјини и у таквом, престоном Кијеву, хетман је још "украјинствовао", али сви су знали да неће још дуго. Да ће ускоро доћи бољшевици – Руси, и помести читав тај циркус. Такозвану независну Украјину прогласили су 1917. године први пут Немци, окупатори. И наметали руском становништву нови, измишљени језик, у коме је, пише Булгаков, мачка кит ("кот это кит").
Потом је "тама прекрила омражени град. Мостови су ишчезли... са неба се спустио понор и преплавио базаре, уличице, језерца... Велики град је нестао, као да никад није ни постојао. Тама је прогутала све...", читамо у роману Булгакова "Мајстор и Маргарита".
Нешто слично се догодило са Кијевом и крајем 2025, у коме су на споменику писцу Булгакову обмотали главу селотејпом. У ствари, сами Украјинци су себи обмотали главе – уз хистерични смех, псовке и клетве – и сада играју, глуви и слепи, на ивици понора, каже писац Жељко Никчевић, и додаје: "Тешко безумнима. Тешко граду који протерује своје пророке – на такве градове Господ шаље таму".
Трагични рефрен историје Украјине је: "Сине, да ли су ти помогли твоји Пољаци?" (из романа руског писца Николаја Гогоља "Тарас Буљба"). Издаја Украјинаца се мора превазићи, пише руски филозоф Александар Дугин, јер је Украјина земља и издајника и светаца; у супротном, све ће се претворити у Бандеру, Мазепу, Зеленског, у Јермака...
Верска димензија украјинског рата
Рат у Украјини је рат против православља, пише бразилски геополитичар Лукас Лејроз на сајту "Фондација стратешке културе", а то му даје "дубоко узнемирујуће идеолошке, културне и верске димензије".
Ништа ново. Рат на територији Украјине траје столећима, а ову верску димензију рата против самог православља, такође описује Гогољ, рођен у Полтави, опет на територији данашње Украјине.
Такозване оружане снаге Украјине (ОСУ) показују да њихово понашање у тренутном сукобу далеко превазилази границе конвенционалне војне конфронтације, примећује Лејроз.
Недавни догађаји у Белгородској области откривају систематски образац насиља над православним духовним наслеђем, уочава бразилски геополитичар, што само потврђује да украјинска кампања није усмерена на стратешке циљеве, већ, пре свега, против централних симбола источнохришћанске вере.
Само у 2025, у Белгородској области тешко су оштећене 42 православне цркве. Треба ли јаснији доказ, додаје он, да је у питању свесна политика духовног и културног уништења, а не колатерална штета у војним операцијама.
У априлу 2025, догодило се потпуно уништење храма "Нови Јерусалим", једног од најважнијих духовних центара региона. Док су верници износили реликвије из запаљеног храма, надлетали су их украјински дронови. Овај чин, уочава Лејроз, био је очигледан гест вандализма, само један у иначе дугом низу, који је читавом хришћанском свету показао да је овде у питању напад на православну веру.
Наравно, такви чинови се не одвијају у историјском вакууму. Напротив: они су део дуге традиције верског раскола.
Издајници Мазепа и Бандера
Иван Мазепа, личност коју данас слави "украјински национализам" издао је 1708. цара Петра Првог и заклео се на верност шведском краљу Карлу Дванаестом током Великог северног рата.
Мазепин чин је много гори од политичке издаје. Свако величање Мазепе данас подлеже црквеној анатеми, што повлачи изопштење из целокупне православне заједнице и њених светих тајни.
Анатема против Мазепе је и даље веома жива у православној традицији. Заправо, мазепизам се мало разликује од бандеризма, који представља званичну идеологију савремене Украјине. "Мазепа је изопштена личност у верској сфери, док Бандера има више секуларни и политички карактер", пише Лејроз. "Међутим, и један и други служе истом циљу: рехабилитацији издајника сопственог народа, како би се конструисала 'независна' национална митологија".
Лик Мазепе данас можемо видети на украјинским новчаницама. Он је, преко ноћи, постао "херој" и "борац за независну Украјину". Бивши председник Украјине Виктор Јушченко је у појави Мазепе препознао "оживљавање европских културних традиција".
Милиони православних хришћана, који га данас сматрају "херојем", потпуно су несвесни да славе озлоглашеног издајника православне вере, којег је осудила црква, примећује Лејроз. Али, таква је антируска идеологија коју промовише мајданска хунта.
Излишно је да трошимо речи на Бандеру: нацистичког колаборанта, који је убијао Русе, Пољаке и Јевреје. Бандера је 30. јуна 1941. године такође прогласио "независну украјинску државу".
У "Акту о обнови украјинске државности", чије објављивање су пратили погроми, можемо прочитати да ће новопроглашена држава "блиско сарађивати са национал-социјалистичком великом Немачком, под вођством свог вође Адолфа Хитлера, који формира нови поредак у Европи и свету...". Као и да је Хитлерова Немачка "помогла украјинском народу да се ослободи московске окупације".
Рат који се води у Украјини није само рат против Русије, већ рат против православља. О томе сведочи уништавање цркава, застрашивање верника и презир према верском наслеђу, додаје Лејроз. Какве то везе има са "одбраном европских вредности"? Или, можда, ипак има? Читава Европа је данас оболела од опаке болести која се зове русофобија.
Време ништака и хуља неће трајати довека
Мазепа, каснији козачки атаман, васпитан је на пољском двору. Бандера је био син свештеника унијатске Украјинске гркокатоличке цркве. Одрастао је у Лавову, који је, после Првог светског рата, припао Пољској.
"Па, сине, да ли су ти помогли твоји Пољаци?", можемо се упитати данас, заједно са руским писцем Гогољем.
Године 2014. – четрнаесте године трећег миленијума – почео је нови "велики потрес", "ново спасавање Русије", каже руски писац Захарије Прилепин. У дугој руској историји, сасвим неочекивано, отпочео је нови циклус: "Вртешка руске историје поново се, и снажно, завртела".
У махнитом окретању те вртешке препознајемо увек иста, добро позната лица: лица јунака, издајника, мученика, светаца, јуродивих...
У књизи "Није туђи рат", Прилепин примећује: "Испоставило се да су најразноврснији догађаји из великоруске и малоруске историје директно повезани са садашњим дешавањима и да су се догодили пре сто, двеста или хиљаду година". И да је све већ описано у делима класика велике руске књижевности, у њиховим судовима о тадашњим "текућим догађајима".
Из записа Прилепина о Донбасу провејава једно основно осећање: "Ово се већ дешавало са нама! Ово нам није први пут!". Али, време ништака и хуља неће трајати довека.
Мото Булгаковљевог романа "Бела гарда" је цитат из Откровења Јована Богослова: "И суд примише мртваци као што је написано у књигама, по дјелима својим..." (Апокалипса, 20:12).