Свет
Трампово препакивање света: Добро дошли у нови поредак без стега и рукавица
Политика избегавања "стављања свих јаја у једну корпу" данас постаје све прихваћенија широм света. За Србију је тај тренд охрабрујућ, оцењује др Александар Митић
Амерички председник Доналд Трамп брзо је схватио да је мултиполаризација светског поретка незаустављив процес којем Вашингтон мора да се прилагоди уколико жели да га води, пише у ауторском тексту за "Политику" др Алксандар Митић, виши научни сарадник Института за међународну политику и приверду.
У том контексту треба гледати и Трампове акције без стега међународног права и рукавица - од Панамског канала, преко Венецуеле, Тајланда и Гренланда до посредованја око Украјине и претњи Ирану.
У питању није "трансакциона политика", пише Митић, већ саставни део "велике стратегије Вашингтона.
Иако су нова Стратегија националне безбедности и Трампова верзија Монроове доктрине изазвали највише пажње јавности, Вашингтон се ослања на низ доктрина и стратегија из свог вишедеценијског репертоара.
Свима је, наводи Митић, заједничка борба за примат. Свесна да је то све теже и да је у неким сегментима већ изгубила примат, Америка се уместо директне конфронтације одличила за стратегију постепене структурне ревитализације.
Тамо где стагнирамо - конективност, трговина, индуистријализација - обнављамо снагу док "кваримо игру противника" како би га спречили да превише одмакне. Тамо где смо у налету - технологија, енергетика, финансије, војноиндустријски комплекс - спречавамо противника да нас стигне и акумулирано снагу.
На тактичком плану, то значи низ ангажмана који доносе бенефит – макар и ограничен - без превеликих трошкова и, нарочито, без америчких жртава и директне војне конфронтације са супарничким глобалним силама: Венецуела, Иран, Гренланд, Панамски канал, дипломатска посредовања у мање или више одрживим примирјима широм света, трансакциони односи са Европском унијом око војног притиска на Русију и са пацифичким савезницима око притиска на Кину.
Чини се да се Брисел у новим околностима најтеже сналази. Лидери ЕУ се понекад више понашају као нојеви који су забили главе у песак, чекајући да "олуја Трамп" прође и да се ствари некако врате у оно што је било некада.
Питање успешности америчке стратегије се огледа и у томе колико ће појединачни ангажмани бити одрживи – од Газе до Украјине, од Гренланда до Венецуеле.
Америчке операције у Западној хемисфери нису новина. Међутим, већина интервенција, чак и када су у старту изгледале успешно на тактичком плану, стратешки су се претварале у поразе америчке политичке и водиле ка даљој дестабилизацији. Да ли ће то бити и судбина Трампове операције "Апсолутна одлучност"?
Јасно је, такође, да ривали и конкуренти неће седети скрштених руку.
Русија је показала неочекивано снажну отпорност на западне санкције, избегла замку међународне изолације, али и успела да Трампу наметне свој наратив о узроцима, току и могућим исходима сукоба у Украјини.
Кина је, у директном одговору на Трампове претње астрономским царинама одговорила контролом на извоз ретких земних метала, чије процесуирање контролише са преко 85 одсто удела у светском тржишту, са потенцијалним директним негативним импактом на амерички војно-индустријски комплекс. Амерички председник је своје претње морао да повуче.
У Европи, "коалиција вољних" пркоси америчким посредничким плановима око Украјине, поједине државе ЕУ оштро критикују америчку политику у Гази, друге у Венецуели, а већина Трампове намере око Гренланда. У неку руку и недавно одобрен споразум о слободној трговини ЕУ са Меркосуром може да се интерпретира као својеврсна политика "хеџинга" у односу на политику Вашингтона.
На другом крају света, Индија своју политику "мултисврставања" дефинише кроз појачани хеџинг: да стратешкој сарадњи са САД, али уз смањење тензија са Пекингом, продубљивање односа са Москвом и отварање нових економских перспектива са Бриселом.
Управо та политика избегавања "стављања свих јаја у једну корпу" данас постаје све прихваћенија широм света. Све је више оних који сматрају да је у ери мултиполаризације кључно – ма колико било тешко – избегавати зависност од ослонца на самог једног глобалног актера, макар био он и најснажнији попут САД.
За Републику Србију, која спроводи сопствену "мултивекторску" политику хеџинга у условима када сама представља важно поприште сукоба стратешких наратива великих сила, овакав тренд је охрабрујући, закључује Митић.
Live
