Амерички председник Доналд Трамп брзо је схватио да је мултиполаризација светског поретка незаустављив процес којем Вашингтон мора да се прилагоди уколико жели да га води, пише у ауторском тексту за "Политику" др Алксандар Митић, виши научни сарадник Института за међународну политику и приверду.
У том контексту треба гледати и Трампове акције без стега међународног права и рукавица - од Панамског канала, преко Венецуеле, Тајланда и Гренланда до посредованја око Украјине и претњи Ирану.
У питању није "трансакциона политика", пише Митић, већ саставни део "велике стратегије Вашингтона.
Иако су нова Стратегија националне безбедности и Трампова верзија Монроове доктрине изазвали највише пажње јавности, Вашингтон се ослања на низ доктрина и стратегија из свог вишедеценијског репертоара.
Свима је, наводи Митић, заједничка борба за примат. Свесна да је то све теже и да је у неким сегментима већ изгубила примат, Америка се уместо директне конфронтације одличила за стратегију постепене структурне ревитализације.
Тамо где стагнирамо - конективност, трговина, индуистријализација - обнављамо снагу док "кваримо игру противника" како би га спречили да превише одмакне. Тамо где смо у налету - технологија, енергетика, финансије, војноиндустријски комплекс - спречавамо противника да нас стигне и акумулирано снагу.
На тактичком плану, то значи низ ангажмана који доносе бенефит – макар и ограничен - без превеликих трошкова и, нарочито, без америчких жртава и директне војне конфронтације са супарничким глобалним силама: Венецуела, Иран, Гренланд, Панамски канал, дипломатска посредовања у мање или више одрживим примирјима широм света, трансакциони односи са Европском унијом око војног притиска на Русију и са пацифичким савезницима око притиска на Кину.
Чини се да се Брисел у новим околностима најтеже сналази. Лидери ЕУ се понекад више понашају као нојеви који су забили главе у песак, чекајући да "олуја Трамп" прође и да се ствари некако врате у оно што је било некада.
Питање успешности америчке стратегије се огледа и у томе колико ће појединачни ангажмани бити одрживи – од Газе до Украјине, од Гренланда до Венецуеле.
Америчке операције у Западној хемисфери нису новина. Међутим, већина интервенција, чак и када су у старту изгледале успешно на тактичком плану, стратешки су се претварале у поразе америчке политичке и водиле ка даљој дестабилизацији. Да ли ће то бити и судбина Трампове операције "Апсолутна одлучност"?
Јасно је, такође, да ривали и конкуренти неће седети скрштених руку.
Русија је показала неочекивано снажну отпорност на западне санкције, избегла замку међународне изолације, али и успела да Трампу наметне свој наратив о узроцима, току и могућим исходима сукоба у Украјини.
Кина је, у директном одговору на Трампове претње астрономским царинама одговорила контролом на извоз ретких земних метала, чије процесуирање контролише са преко 85 одсто удела у светском тржишту, са потенцијалним директним негативним импактом на амерички војно-индустријски комплекс. Амерички председник је своје претње морао да повуче.
У Европи, "коалиција вољних" пркоси америчким посредничким плановима око Украјине, поједине државе ЕУ оштро критикују америчку политику у Гази, друге у Венецуели, а већина Трампове намере око Гренланда. У неку руку и недавно одобрен споразум о слободној трговини ЕУ са Меркосуром може да се интерпретира као својеврсна политика "хеџинга" у односу на политику Вашингтона.
На другом крају света, Индија своју политику "мултисврставања" дефинише кроз појачани хеџинг: да стратешкој сарадњи са САД, али уз смањење тензија са Пекингом, продубљивање односа са Москвом и отварање нових економских перспектива са Бриселом.
Управо та политика избегавања "стављања свих јаја у једну корпу" данас постаје све прихваћенија широм света. Све је више оних који сматрају да је у ери мултиполаризације кључно – ма колико било тешко – избегавати зависност од ослонца на самог једног глобалног актера, макар био он и најснажнији попут САД.
За Републику Србију, која спроводи сопствену "мултивекторску" политику хеџинга у условима када сама представља важно поприште сукоба стратешких наратива великих сила, овакав тренд је охрабрујући, закључује Митић.