Професор угледног кинеског Женмин универзитета, Ванг Јивеј, који је и директор Института за међународне послове поменутог универзитета, у ауторском тексту у листу "Чајна дејли" појаснио је да, када САД нападну другу земљу, напад не почиње само слањем трупа или испаљивањем ракета, већ почиње језиком.
Пажљиво осмишљен наративни систем
"Оно што видимо у Венецуели није насумична порука, већ пажљиво осмишљен наративни систем, изграђен око три основна корака и понављан кроз скуп добро познатих реторичких трикова. А када једном разумете како тај систем функционише, почињете да уочавате исти образац изнова и изнова", констатовао је професор Ванг.
"Први корак је прерушавање. Промените назив неке радње и променићете начин на који се она вреднује. Тако САД своје деловање у Венецуели нису назвале инвазијом. Заправо, уопште нису користиле језик рата. Уместо тога, говориле су о хапшењу, привођењу и заједничким операцијама са органима реда. Сви ти појмови припадају домену унутрашњег полицијског деловања, а не рата. Ефекат је снажан: када се деловање представи као спровођење закона, питања суверенитета или Повеље Уједињених нација тихо нестају из расправе", констатовао је професор Ванг.
Насиље се неутралише техничким језиком
Он је истакао да САД властито насиље неутралишу техничким језиком.
"Бомбардовање постаје прецизан удар, инвазија постаје операција, а цивилна штета се умањује као колатерална штета. Такав речник не служи само ублажавању утиска, већ представља рат као облик техничког управљања – нешто уређено, контролисано, готово бирократско", наводи професор Ванг, али додаје да истовремено мета напада бива персонализована.
"Држава се своди на једног јединог лидера, а суверенитет, институције и становништво нестају у позадини. Када се држава тако редукује на појединца, промена режима се лако може представити као спровођење кривичне правде, а не као агресија", наводи професор Ванг.
Када пажњу преусмерите, законитост постаје неважна
Други корак је, по њему, преусмеравање. Када се пажња усмери негде другде, законитост постаје неважна.
"Зато се толики нагласак ставља на елитне јединице и снимке драматичних упада. Командне собе, снимци ноћног осматрања и приче о специјалним снагама доминирају извештавањем. Публика се подстиче да се диви вештини и ефикасности. Што операција изгледа импресивније, то је мање простора да се постави питање да ли је уопште требало да се догоди", наводи професор Ванг, уз напомену да се тактички потом користи да прикрије стратешко насиље.
"Брза, чиста операција хвали се као уздржана и одговорна, иако ништа не говори о дугорочним последицама – регионалној нестабилности, страдању цивила, економском колапсу или бескрајним циклусима интервенција", навод професор Ванг.
Јавну расправу преусмеравају ка процедури, а не ка суштини
Другим речима, јавна расправа се пажљиво усмерава ка процедури, а не ка суштини.
"Медијске дебате се усредсређују на то да ли је Конгрес био обавештен или да ли је тајминг био прикладан. Такве расправе одвлаче пажњу од кључног питања: ко је уопште овластио САД да употребе силу ван својих граница?", напомиње професор Ванг.
Узрок и последица се, потом, како наводи професор Ванг, тихо преокрећу.
"Мешање је дошло прво, али се прича испреда уназад, као да је нестабилност захтевала мешање, а не да је мешање произвело нестабилност. Историја се уређује тако да агресија изгледа неизбежно", наводи професор Ванг.
Ко контролише памћење, контролише и морални суд
Трећи корак је, како наводи професор Ванг, брисање.
"Контролишите памћење и контролисаћете морални суд", наводи он. "Латинска Америка није нова прича. Сједињене Државе су се тамо мешале више од 40 пута. Али, та историја се брише. Свака акција се представља као изузетак, као да нема никакве везе са оним што јој је претходило. И пре него што јавност уопште стигне да у потпуности схвати шта се догодило у Венецуели, појављују се нови наслови – Трамп говори о окупацији Гренланда у року од два месеца, или стижу вести о војним распоређивањима усмереним ка Ирану. Пажња се помера. Венецуела бледи. Одговорност никада не стиже", наводи професор Ванг.
Не приказује се целине агресије
"Чак су и слике пажљиво контролисане. Јавности се приказују фотографије Николаса Мадура, лоше одевеног, исцрпљеног, пониженог. Оно што се не приказује јесте бруталан процес који стоји иза тих слика: убиство десетина кубанских телохранитеља који су погинули штитећи га, као и само насиље упада. Фокус остаје на спектаклу, а не на цени", напомиње професор Ванг, уз напомену да, када се инвазија преобликује у управљање, а рат постане рутинска администрација, најопаснија трансформација је већ извршена.
"Она се не дешава на бојишту. Она се дешава у речима", наводи професор Ванг.