Сејф ел-Ислам Гадафи (53) убијен је у граду Зинтану, далеко од палата у којима је некада учио како се влада пустињском империјом свог оца. Са његовом смрћу неповратно је завршена прича о породици која је деценијама обликовала Либију: од самоуверене револуционарне државе до мапе подељене између милиција, страних интереса и нафтних поља.
Напад је изведен ноћу, брзо и без сведока који би желели да говоре. Либијске фракције пребацују одговорност једна на другу, што је постао уобичајени ритуал у земљи у којој истина ретко преживи дуже од метка. За једне је био наследник тираније, за друге последњи човек који је имао довољно велико име да поново састави распарчану државу.
Ко је, заправо, био Сејф ел-Ислам, међу Либијцима познат као Мач ислама?
Наследник који није постао владар
Годинама је градио имиџ реформатора: говорио је, кажу, енглески без грешке, позивао на отварање Либије и преговарао са Западом у време када је власт покушавала да буде прихватљив партнер. Та улога му је донела и подршку и осуду: једни су у њему видели Горбачова пустиње, други тек углађенију верзију очеве власти.
Побуна 2011, коју су здушно подржавале Сједињене Америчке Државе, разбила је те планове у парам-парчад и од Сејф ел-Ислама направила другог човека. Постао је оштар критичар Запада, оптужујући њихове политичке елите да желе да преузму контролу над нафтним и гасним ресурсима земље. Некада главни архитекта између Триполија и Париза, постао је и најопаснији сведок да је бивши француски председник Никола Саркози тајно 2007. добио милионе либијског новца како би дошао на власт. Због тога је Саркози јесенас осуђен на пет година затвора.
Данас готово пророчки звучи упозорење Сејф-ел Ислама да насиље неће престати са смрћу његовог оца.
"Њихов циљ је да контролишу Либију. То је мета. А Либијци им то неће дозволити, зато ће се борба наставити", рекао је у интервјуу за РТ пре 15 година.
Негирао је и било какву умешаност у убијање демонстраната, оптуживши западне владе и стране медије да шире лажи како би "створиле хаос у Либији".
Док је свет гледао пад Триполија, Сејф ел-Ислам је прешао пут од могућег наследника до бегунца који је спас нашао у Алжиру. У годинама које су уследиле био је и затвореник, па несуђени осуђеник на смрт због противљења "Арапском пролећу", талац локалних команданата, симбол за трговину међу ривалским центрима моћи. Пошто се изненада опет појавио у Либији, његово име почело је да израња у најавама за избора председника. Иако се избори нису одржали од 2014, Сејф ел-Ислам је такву намеру више пута и потврђивао.
Либија у којој је убијен није она Либија у којој је рођен. После западне интервенције и грађанског рата, остала је само географија без заједничке власти – источне и западне владе, десетине наоружаних група, спољни покровитељи који се смењују у зависности од цене барела. У таквом амбијенту Сејф ел-Ислам је био анахронизам. Његова идеја да се врати на политичку сцену ослањала се на носталгију за временом стабилности, али и на умор од хаоса.
Управо та могућност – да презиме Гадафи поново постане фактор – многима је деловала опасније од сваког компромиса.
Убиство Моамера Гадафија – злочин без казне
"Дошли смо, видели смо, он је умро", изговорила је уз осмех Хилари Клинтон 20. октобра 2011. године, у тренутку када је стигла вест да су либијски побуњеници убили човека који је четири деценије владао земљом. Та реченица постала је цинични епитаф једне епохе и признање да је рушење Либије било заједнички пројекат Запада и локалних милиција.
Последњи часови Моамера Гадафија нису личили на пад државника, већ на јавни линч. Његов конвој је код Сирта пресрела НАТО авијација – амерички дронови "предатор" и француски "миражи" уништили су већину возила. Преживели су се склонили у бетонски одвод, одакле су их извукле побуњеничке групе. Оно што је уследило свет је гледао кроз мутне снимке мобилних телефона: понижавање, батине и егзекуција човека који више није учествовао у борби.
НАТО је кукавички тврдио да "ни у једном тренутку није циљао појединце", али западни медији су већ тада писали да су обавештајне службе знале ко се налази у конвоју. Заједно са Гадафијем тог дана убијени је и његов син Мутасим, а лешеви су потом данима држани изложени у Мисрати, као трофеји новог поретка.
"Побуњеници су запалили ватру и сада ће морати да осете пламен. Пролили су крв која ће сада тећи у потоцима. Ја сам син мог оца и брат Мутасимов и прогонићу убице до самог краја", поручио је Сејф ел-Ислам.
Правници су протоколарно упозоравали да је реч о класичном ратном злочину и кршењу Треће женевске конвенције: убиству ратног заробљеника који више не пружа отпор. Уједињене нације, па чак и владе САД и Британије, формално су тражиле истрагу. Никада није спроведена. Као што никада нико није одговарао за бомбардовање земље под изговором "зоне забране лета", која је претворена у операцију смене режима.
Породица – или побијена или расута по туђим обалама
Судбина Гадафијевих синова показује пут којим је прошла и сама Либија: поред Мутасима, 2011. у борбама код Триполија је страдао и Хамис, командант елитне 32. бригаде, а најповученији син Сејф ел-Араб, био је жртва априлског бомбардовања престонице.
Судбина осталих чланова породице личи на изгнаничку хронику Блиског истока: најстарији син Мухамед, чији је трогодишњи син такође погинуо у НАТО бомбардовању 2011, у тихом је егзилу у Оману, Саади је, после пропале фудбалске каријере и затвора, у Турској, ћерка Ајша, такође у Оману избегава јавност. Ханибал, који је после деценије заточеништва у Либану враћен у Либију, живи под фактичким надзором власти у Триполију.
Смрћу Сејфа ел-Ислама, последњег политички релевантног Гадафија, затворен је последњи круг једне династије – оно што је започето НАТО бомбама 2011. окончано је метком 2026.
А тај метак није оставио само Либију без Гадафија, већ и државу без шансе за скоријим повратком суверенитета.