Генерални секретар НАТО-а Марк Руте је енергичан, посвећен и искусан политичар. "Тефлон Марк" је био премијер са најдужим стажом у историји Холандије, и да је сада 1955, 1975. или чак 2005. година, његов карактер и вешти политички инстинкти били би идеални за позицију коју сада заузима.
Али тајминг је све, а његов поглед на свет и приступ су супротни ономе што је НАТО-у данас потребно, пише за "Форин полиси" Стивен М. Волт, професор међународних односа на Харварду.
Од када је постао генерални секретар, Рутеов главни циљ је био да Сједињене Државе остану потпуно посвећене НАТО-у и европској безбедности у ширем смислу. Ако то захтева бестидно ласкање "татици" Трампу и сипање хладне воде на европске напоре да постигну већу стратешку аутономију, нека буде.
Може се разумети његова мотивација – да Сједињене Државе играју улогу европског заштитника, али му недостаје разумевање целокупне стратешке ситуације, наводи Волт.
Када је канадски премијер Марк Карни у Давосу позвао средње силе да се удруже како би браниле своје интересе и вредности у свету све више предаторских великих сила на челу са САД, Руте је Европском парламенту поручио да Европа једноставно не може да се брани без велике помоћи САД.
Постоје најмање четири озбиљна проблема са његовим закључком, наводи професор са Харварда.
Прво, Руте греши у вези са способношћу Европе да се брани. Да, Европа је данас превише зависна од Сједињених Држава, али то није трајно стање које европске чланице НАТО-а не могу да реше.
Европа не треба да покушава да развије глобалну пројекцију моћи сличну оној коју имају Сједињене Државе или Кина, већ "само" да развије капацитет да одврате напад на сопствену територију или да изађу као победници ако до њега дође, сматра Волт.
Волт ипак признаје да Европа има проблем да договори заједничку акцију и одбрамбене напоре. Због тога јој је "примамљиво" да настави да се ослања на Ујака Сема – ем ће уштедети новац, ем ће избећи политичку свађу унутар блока.
То је и Рутеова логика – одржати статус кво, али ту лежи и други проблем: умиривање Трампа не функционише.
Руте се много трудио да умири и ласка Трампу и шта му је то донело? Стратегију националне безбедности САД која је Европу означила као гомилу декадентних земаља које се суочавају са цивилизацијским падом и обновљени притисак САД да преузму Гренланд.
Трећи проблем је тај што истицање европске слабости и зависности само појачава презир Доналда Трампа и његовог МАГА света према демократским савезницима САД, умањује њихову перципирану стратешку вредност и оснажује оне који желе да потпуно напусте Алијансу.
Насупрот томе, сањари Волт, способнија Европа била би вреднији партнер. Сви знају да Трамп поштује снагу и искоришћава слабост и зато није јасно зашто је Руте толико жељан да Европа остане слаба и послушна.
На крају, савезници САД у НАТО-у се суочавају са проблемом колективне акције, и натерати их да се удруже није лак задатак Али то је у садашњој ери посао генералног секретара.
У стара времена, прилагођавање и управљање преференцијама САД био је кључни део посла генералног секретара; данас то значи припрему Алијансе за свет у коме Сједињене Државе или нису толико централне у Алијанси или су можда потпуно одсутне.
За разлику од Карнија, Руте још увек није у потпуности схватио структурне промене које су се догодиле у светској политици и како ће те промене утицати на трансатлантске односе у будућности, наводи Волт.
Трампова администрација нема апсолутно никакву посвећеност такозваним либералним вредностима, понаша се предаторски и према савезницима и према противницима и не може јој се веровати.
Кина је сада значајна велика сила са значајним економским и војним утицајем, што одвлачи пажњу САД од Европе, али и даје другим државама примамљиве опције.
Русија је, наводи Волт, далеко слабија велика сила и она са којом би Вашингтон могао бити у искушењу да поправи односе како би покушао да закомпликује живот Пекингу.
У овом новонастајућем мултиполарном свету, Европа више нема своје место и биће приморана да сама крене својим путем. То не мора нужно довести до потпуног трансатлантског раскида, али сугерише потребу за великим ребалансирањем. Покушај да се очува стара формула НАТО-а о доминацији САД и европској покорности је све лошија опклада.