Талентовани господин Епстин: Живот пре коначног пада

Сада се готово све зна о животу Џефрија Епстина: с ким се дружио, кога је саветовао, од кога је куповао намештај, шта је мислио о европским политикама и америчким политичарима. Али пре марта 2005. био је чиста енигма: финансијер без јасне каријере, милијардер без видљивих послова, домаћин чији су гости били председници и принчеви, а чији је занат остајао скривен иза врата од храста и зидова обложених кордованом.

У тој епохи Епстин је изгледао као модерни Гетсби. Живео је у највећој приватној резиденцији и некадашњој школи на Менхетну - у 4.750 метара квадратних. Али то је колиба наспрам његовог ранча "Зоро" у Новом Мексику, који се простирао на 7.500 јутара. Дакле, био је шест пута већи од целог Врачара. Власник и једног атола на Девичанским острвима тврдио је да ради само за милијардере. Ништа испод тога. И то је објашњавао овако: њима не треба више новца, само заштита проклетих долара.

Од знатижељника држао се подаље све док се 2002. није нашао са Билом Клинтоном у "боингу 727" који је летео ка Африци, у мисији која је требало да истражи проблем АИДС-а и економског развоја. Након тога, жута штампа је желела да сазна све о човеку "сребрне косе", "млађој верзији Ралфа Лорена".

Клинтон је новинарима удовољио тек толико што је рекао да је Епстин, иначе власник авиона којим су путовали, "необично великодушан и посвећен развојним пројектима". Такорећи, душа од човека. 

Особа који се данас понаша као да је краљ света, а тада само краљ њујоршких некретнина Доналд Трамп описивао га је за магазин "Њујорк" без увијања, не знајући да ће то познанство постати једно од главних оружја из којих ће на њега пуцати политички непријатељи:

"Познајем Џефа петнаест година. Сјајан момак. Увек је забавно с њим. Кажу да воли лепе жене колико и ја - а многе су на млађој страни".

Али на њега нису остали имуни ни људи за које се сматрало да су тврђег кова. Професор права на Харварду и касније његов адвокат Алан Дершовиц причао је да је Епстин једини човек ван породице коме шаље рукописе својих књига. Нобеловац Мари Гел-Ман био је очаран разговорима који су водили о физици. Мартин Новак, математички биолог, говорио је да су на Карибима устајали у шест ујутру да расправљају, ни мање ни више него о - алгоритмима природе.

Знакови поред пута

Док је Џефри Епстин био само загонетка, евентуално повод за трач рубрике њујоршких таблоида, знало се тек неколико ствари: у "кожној соби" пије се "Ерл греј", јер је домаћин презирао алкохол и дуван. Зидове његове виле красе оријенталне фантазије, а на клавиру стоји препарирана црна пудла.

"Хоћу да људи размишљају шта значи препарирати пса", говорио је, као да је свака ствар била шифра.

Андрић би рекао - знакови поред пута.

Пријатељи су га описивали као леденог, али заводљивог. Колико га нико не зна најбоље је, изгледа, знала Роза Монктон, некадашња директорка "Тифанија" и блиска пријатељица принцезе Дајане:

"Класични ледени брег. Оно што видиш није оно што добијеш".

У центру тог света стајала је Гилен Максвел, ћерка осрамоћеног медијског магната, барона Роберта Максвела, чија се империја срушила 1991. када је откривено да је из пензионих фондова својих радника извукао стотине милиона фунти како би окрпио дугове. Епстин ју је називао "најбољом пријатељицом", али она је била много више: кураторка вечера, организаторка журки, жена која је спајала принчеве с манекенкама и научнике с наследницама. Укратко - друштвени мотор империје.

Из учионице у банку

Његова званична биографија била је амерички сан: дечак из Бруклина, чији је отац радио у градском одељењу за паркове, постао је наставник физике и математике у елитној школи "Далтон" на Менхетну. И то без факултетске дипломе.

Романтична прича која је кружила Волстритом каже да су га ученици обожавали, те је отац једног ђака закључио да такав ум мора на тржиште. Тај човек био је Ејс Гринберг, високи руководилац "Бер Старнса", тада једне од највећих инвестиционих банака.

На врата банке ушао је 1976, брзо напредовао у одељењу за трговину обвезницама и до краја седамдесетих стекао статус партнера са ограниченом одговорношћу - позицију испод пуноправног, али изузетно утицајну за неког без формалних квалификација.

Његов мандат у банци трајао је свега пет година. Завршио се нагло 1981. и био обавијен гласинама - дисциплинска казна од 2.500 долара због сумње у инсајдерско трговање акцијама, а шапутало се и о неприкладној вези са секретарицом. Епстин је тврдио да одлази јер жели да буде сам свој газда, али ипак извеснија верзија гласи да је отишао пре него што је могао да буде озбиљније процесуиран.

Његова златна карта био је Лесли Векснер, власник компаније "Викторијас сикрет". Епстин је постао његов повереник, управљао трустовима и фондацијама, чистио лоше инвестиције и градио репутацију "човека са секиром". До тада није имао јасан бизнис модел, а са Векснером је добио новац и, оно што је важније, легитимитет. То је била и његова улазница не само да се представља као регрутер за моделе "Викторијас сикрет", већ и да уђе у Савет за спољне односе, Трилатералу и Харвард.

Сенке иза позлате

Период после "Бер Старнса", а пре Векснера крије другу биографију, пуна пукотина. "Венити фер" је открио да је Епстин блиско сарађивао са Стивеном Хофенбергом, архитектом Понзи преваре тешке 450 милиона долара.

Тада је учествовао и у пропалим покушајима преузимања "Пан Ам ерлајнса" и "Емери ер фрејта", у шемама са обвезницама осигуравајућих друштава и новцем чије порекло никада није разјашњено, остављајући за собом партнере који су откривали да капитал није био "швајцарски" него позајмљен из мутних фондова.

Док су регулатори бирали лакши пут и процесуирали само оно што је било најједноставније доказати, Епстин је из сваке истраге излазио неокрзнут. Ни крив, ни чист, већ – неухватљив. 

Ипак, за њим је остајало низ ситних, али знаковитих спорова. Умешао се у изградњу Векснерове јахте "Лимитлес", што се завршило тужбом бродоградилишта против њега због неплаћених услуга. Истовремено га је "Ситибанка" гонила за око 20 милиона долара због кредита које није враћао, док га је америчко тужилаштво тужило јер је државни стан који је изнајмљивао за 15.000 долара месечно незаконито давао у подзакуп за 20.000 долара.

Сваки од ових случајева тада је деловао као ситница за човека његовог статуса, али заједно су цртали портрет финансијера који је ходао по ивици закона.

Март 2005: тренутак када се завеса померила

У марту 2005. полиција Палм Бича, где је такође имао кућу, добила је пријаву мајке четрнаестогодишње девојчице која је тврдила да је од Епстина добијала новац за "масаже". Истрага је брзо пронашла више од 30 малолетница и локални шеф полиције није имао дилему: реч је о организованој мрежи сексуалне експлоатације.

Али тада је наступио зид. Савезни тужилац на Флориди склопио је 2008. тајни споразум: Епстин је признао кривицу само за наговарање на проституцију, добио 13 месеци у окружном затвору са правом да шест дана недељно излази "на посао". Жртве нису биле обавештене, а докази су остали запечаћени.

Касније је тужилац објаснио да му је речено да је Епстин "човек обавештајних служби" и да је случај "изнад његовог нивоа". Бивши полицајци Палм Бича говорили су отворено да је правда била откупљена новцем и везама.

Тако је Епстин успевао да до 2005. остане човек без званичног си-вија, али с митологијом. Домаћин који је спајао Клинтона и Трампа, говорио о алгоритмима природе док је држао препарираног пса на клавиру, финансијер ког трејдинг дескови нису познавали.

Данас га сви знају. И то из досијеа.