Свет
Пут у (енергетску) пропаст Европе: Позови Брисел ради самоубиства
Последице одбацивања економске сарадње са Русијом, које не погађају толико Русију колико Европу, сада су очигледне. "Широм Европске уније, фабрике се затварају, или у тишини смањују производњу", пише Џонстон, "а хемијска постројења, челичане, произвођачи ђубрива – енергетски најинтензивнији сегменти економије – или се селе у иностранство, или се потпуно затварају
Словачки премијер Роберт Фицо недавно је назвао план Европске уније да потпуно обустави увоз руског гаса 2027. "енергетским самоубиством Европе". Британски историчар Арнолд Тојнби, аутор дванаестотомног дела "Истраживање историје", закључио је да цивилизације ретко убијају спољни противници.
Крај једне цивилизације је, обично – самоубиство.
Зашто ЕУ тако упорно покушава да се убије? То је веома сложено питање краја једне цивилизације, које не престаје да интригира историчаре. Реч је о сплету низа злосрећних околности, који увек воде ка истом исходу.
Занимљиво је да Европа није ништа научила током протекле четири године и да све брже корача истим путем, примећује за сајт РТ интернешенел експерт за финансије Хенри Џонстон. Такође, занимљиво је и да ЕУ жури ка самоубиству због погрешне идеје да се супротставља спољном противнику (Русији).
Међутим, наставља овај аутор, ниједна цивилизација не бира свесно свој пут у пропаст, а Европа је, углавном, задовољна због тога што је одбацила јефтини руски гас, који надомешта много скупљим, америчким течним гасом (ЛНГ). Идеју о "зеленој енергетској транзицији", која треба да замени јефтине руске енергенте, сада већ можемо одбацити као утопијску: такозване зелене енергије једноставно има премало и одвише је скупа.
Енергетска неписменост Европе
Последице одбацивања економске сарадње са Русијом, које не погађају толико Русију колико Европу, сада су очигледне. "Широм Европске уније, фабрике се затварају, или у тишини смањују производњу", пише Џонстон, "а хемијска постројења, челичане, произвођачи ђубрива – енергетски најинтензивнији сегменти економије – или се селе у иностранство, или се потпуно затварају".
А то није привремени застој. Европа се још није извукла из енергетске кризе из 2022. године и неће ускоро, али оно је најалармантније јесте то што европско руководство уопште није у стању да схвати шта се дешава.
Бриселска бирократија је свесна да европске економије губе конкурентност, али њихов приступ суочавању са проблемом је заснован на погрешној парадигми, тврди Џонстон. На који начин се у Бриселу носе са енергетском кризом?
Европска бирократија верује у моћ политике да превазиђе сва физичка ограничења, додаје он, и зато прераспоређује енергетски терет путем политичких трикова.
Заправо, оно од чега Европа највише пати је цивилизацијска енергетска неписменост, додаје Џонстон, која завређује дубље истраживање.
Непоколебљива вера у моћ администрације
Понекад стварност делује као парадокс. Управо зелена енергија је требало да замени јефтине руске енергенте.
Али, како примећује овај аутор, период оптимизма у енергетској транзицији, који је кулминирао Новим зеленим договором из 2019, савршено се поклапа са врхунцем испоруке руског гаса Европи (2018-19). На пример, током протекле две деценије, способност Немачке да субвенционише своју индустрију обновљивих извора енергије била је заснована на вишку енергије, добијеном од коришћења јефтиног руског гаса.
Шпански филозоф Хосе Ортега и Гасет је направио разлику између идеја и веровања. О идејама можемо расправљати, можемо их усвојити, применити или одбацити. Веровања су, међутим, много дубља и мање испитана, јер припадају слабо осветљеним, подземним сферама нашег бића. Ипак, она обликују простор у коме се формирају све наше идеје.
У случају Европе, главна је непоколебљива вера у моћ администрације да превазиђе физичка ограничења. Ако се може пронаћи права политичка мера, обезбедити субвенције, донети прави прописи, онда се све може исправити – и онда можемо занемарити физичку стварност.
Европа расправља о политици (идејама), али веома ретко, или никад, о основним претпоставкама (веровањима).
Врх леденог брега
Велики део модерних економских теорија, без обзира на школу, настао је у време када је енергетска компонента економске активности била скривена, не зато што је била безначајна, већ зато што су трошкови енергије били довољно ниски и нису могли изазвати дубље поремећаје. Управо на томе су се током последњих деценија заснивала европска размишљања о енергији.
У 2022. години, велепродајне цене су скочиле на више од 300 евра по мегават-сату, што је десетак пута више од историјског просека. Уследио је низ административних мера како би се ови трошкови прерасподелили. Уведена су ограничења цена за електричну енергију и гас за домаћинства.
Затим је почела изградња плутајућих ЛНГ терминали и цевовода. Прелазак на ЛНГ је већ коштао ЕУ на десетине милијарди евра. Пошто се велики део изградње инфраструктуре финансира кроз дуг и јавне гаранције, а надокнађује кроз мрежне накнаде, "невидљиви" рачун за ову бонанцу ће се наплаћивати током наредних деценија.
Хитне мере су биле импровизоване и спроведене ад хок. Четири године касније, фаза шока је, можда, завршена, велепродајне цене су осетно пале, али криза се наставља, примећује Џонстон. Европска енергија је сада структурно скупља, али, уместо да се директно позабаве овим проблемом, креатори политике у Бриселу настављају да се баве "подешавањима".
На пример, Немачка је ове године предложила директно олакшање за своју умирућу индустрију увођењем субвенционисане индустријске цене електричне енергије. Италија је усвојила шему која омогућава индустријским потрошачима приступ електричној енергији по фиксној цени, знатно испод недавних националних просека, у замену за обавезе везане за обновљиву енергију.
А то је, заправо, само врх леденог брега.
Затварање врата штале након што је коњ побегао
Модерни финансијски систем и разгранате бирократије, попут ЕУ, изузетно су добре у томе: оне замагљују физичку стварност померањем трошкова и прерасподелом губитака.
Стварни трошкови не морају да се појаве у ценама нафте или гаса, већ негде другде. Ова дисперзија је карактеристична за систем ЕУ. Стварни трошкови се скривају и постају немерљиви и политички безбеднији. Дискусију о ценама енергије би требало померити из домена новца и дуга у физички домен.
Немачка деиндустријализација несумњиво показује у ком правцу иду ствари. Уместо повратка у нормалу, дешава се реструктурирање индустрије, пресељење или затварање предузећа. Потражња опада. Цене падају, јер енергетски интензивни делови економије нестају. Ово је класичан пример затварања врата штале након што коњ побегне, закључује овај аутор.
Цене су можда пале, али индустрија је побегла и више се не враћа.
Сакрално језгро Европске уније
Ово веровање у моћ софистициране администрације је сакрално језгро Европске уније, примећује овај аутор. Стварни економски проблеми се у Бриселу третирају се само као монетарни проблеми. Али, не постоји начин да се превазиђу тврде закони термодинамике, упозорава Џонстон: "Енергија је фундаментална, финансије су само дериват."
Вацлав Смил, у свом капиталном делу "Енергија и цивилизација", тврди да је свака историјски успешна енергетска транзиција допринела продуктивности на нивоу система. Међутим, то би захтевало признавање ограничења, у ствари немоћи високих свештеника Брисела.
Џозеф Теинтер, познат по својој расправи "Колапс сложених друштава", упозоравао је на опадање маргиналних приноса растуће сложености и на остваривање краткорочних добитака по цену дугорочне крхкости. У случају Европе, сложеност решења је запањујућа, јер су краткорочни добици прилично безначајни.
Другим речима, ЕУ нису потребне ни САД ни Русија да се убије.
Европа је савршено способна да то уради сама.
Live
