Белгијски премијер Барт де Вевер је у јануару 2026. Године, на Светском економском форуму у Давосу, говорио о "срећним вазалима" и о "несрећним робовима". Раније је Европска унија била "срећни вазал" Сједињених Америчких Држава. Председник САД Трамп их је, тврди Де Вевер, претворио у "несрећне робове".
Разлог је, тренутно Гренланд. Али, биће их још. То је начин на који Трамп, веома доследно и упорно, понижава Европу.
У глобалној политици се одвијају веома брзи и динамични процеси. То је, углавном, последица Трампове политике, која је унела турбуленције, непредвидивост и радикализам у систем међународних односа. Догађаји се, од почетка његовог другог мандата, одвијају убрзаним темпом.
Евроатлантско јединство, судбина НАТО-а и УН, нису само доведени у питање, све то више не постоји. Било је лепо док је трајало за европске вазале.
Деценијама су земље ЕУ усмеравале своју политику, безбедност и економију ка САД, у оквиру "атлантског партнерства", пише руски геополитичар Александар Дугин за РИА Новости, док су се претходни амерички лидери претварали да Европљане сматрају равноправним партнерима и стварали илузију колективног западног консензуса. Али, додаје руски мислилац, Трамп је брутално присилио Европску унију да прихвати вазални статус.
Зашто?
Зато што Трамп гради нову "америчку империју", која ће се, за почетак, концентрисати на западну, "америчку" хемисферу, која ће укључивати и Гренланд. Европљани га више не интересују. Снађите се сами, поручује им Трамп.
Колективни запад пуца по шавовима
Шта после? "Америчка империја" има своје проблеме. Видећемо, каже Трамп. То још увек не значи да САД напуштају Европу. Нити да ће Северноатлантска алијанса бити (ускоро) распуштена. Уосталом, Америка има и своје посебне, америчке базе у Европи, које нису део снага Алијансе. И своје "веома срећне вазале", попут Пољске, која је, према речима пољског политиколога Матеуша Пискорског, "само агент америчког утицаја у Европи".
Међутим, што се тиче НАТО-а, он се већ сломио у Украјини. Таква Алијанса не треба никоме, или треба још само Европи, која наставља да сања о "стратешком поразу Русије". Или, режиму у Кијеву, чији вођа Зеленски наставља да просијачи по европским престоницама. Ипак, новца је све мање. Велика забава у Кијеву се ближи крају...
Све у свему: појам Колективног запада је почео да се распада, да пуца по шавовима. Западни консензус више не постоји. ЕУ је, чак и против своје воље, додаје Дугин, постала готово независан ентитет. У тој новој ситуацији, и Макрон и Мерц су проговорили о потреби стварања "европског безбедносног система". САД више нису гаранција безбедности, већ нова претња.
Има ли смисла да се уопште говори о "европском безбедносном систему", када ЕУ нема војну индустрију са којом би могла да се озбиљно супротстави руској војној машинерији? Новца, изгледа, нема чак ни за Украјину, којој је ЕУ великодушно обећала 90 милијарди евра, за које тек треба да се задужи.
У таквим ситуацијама, каже бразилски геополитичар Пепе Ескобар, треба само следити путеве новца.
Америка као "запад број један", ЕУ као "запад број два"
Европски ставови о рату у Украјини се значајно разликују од Трампових, уочава Дугин: амерички председник жели да оконча овај "непотребни рат са Русијом" – или, барем, тврди да то жели – ЕУ, напротив, и даље тежи да га спроведе до краја. На радост хунте у Кијеву.
Ставови нове америчке администрације и ЕУ се значајно разликују и по питању геноцида Израелаца у Појасу Газе: с једне стране је Трампова безусловна подршка ционистичком режиму Нетанјахуа, с друге много опрезнији став Европе.
У овој новој ситуацији, где Колективни запад престаје да постоји као јединствени политички, идеолошки и геополитички ентитет, додаје руски геополитичар, постепено се појављује нова мапа, на којој почиње да се појављује неколико одвојених, па чак и сукобљених ентитета.
Запад број три
Осим САД, који сада представљају "запад број један" и "запада број два", Европске уније, ту је, најзад, и Британија, "запад број три", која се не може поистоветити да Европом.
Британија је, у сукобу у Украјини, потпуно очекивано, стала на страну Кијева и поново покренула ескалацију односа са Русијом. Управо је посета британског премијера Бориса Џонсона Украјини спречила спровођење Истанбулских споразума из 2022. године.
Али, ни британски "запад број три" не може да се врати својој претходној империјалној политици.
Ресурси модерне Енглеске, њен економски пад и колапс њене миграционе политике, спречавају је да игра истински водећу улогу у британском Комонвелту народа, или да постане хегемон Европе.
Европа се налази на раскршћу, али без компаса
Заиста, шта даље?
Европа се налази на раскршћу, али без компаса, примећује хрватски портал "Логично".
Европска унија данас стоји између две илузије. Прва је она о повратку у "добра, стара времена" – у доба срећних вазала. Друга је сан о стратешкој аутономији, за коју нема ни политичке воље, а ни материјалних капацитета, додаје овај портал.
Између те две илузије шири се простор несигурности. Економско заостајање, енергетска зависност, унутарње поделе, рат у Украјини, који не доноси победу, све већи отпор јавности и све више фрагментирани Запад.
Година 2007. је, са Путиновим говором на Минхенској безбедносној конференцији, означила почетак краја униполарног света, али данашњи тренутак означава крај илузије о европској стабилности као трајном стању.
Пред Европом стоји избор: или да пронађе своју нову улогу у мултиполарном свету, или да постане стално подручје унутрашњих сукоба. Време илузија је завршено. Преостаје само питање има ли Европа снаге да се суочи са стварношћу.
Треће није дато, говорили су стари Латини.