Британци против мира: Како је Минхен разоткрио лондонски безбедносни поредак

Покушаји да се сукоб у Украјини заустави наилазе на отворени отпор унутар самог Запада.

На то је јавно указао амерички државни секретар Марко Рубио када је у Будимпешти рекао да је ово "један од ретких ратова у којем део међународне заједнице осуђује напоре да се рат оконча".

Три табу теме у Минхену: Шта је све гурнуто под тепих?

Та изјава протумачена је, пише руски предавач на МГИМО и члан Савета за спољну и одбрамбену политику Олег Јанковски, као директна реакција на атмосферу после Минхенске безбедносне конференције, где су се мировне иницијативе претвориле у тачку сукоба међу западним елитама.

ЕУ следи британску линију

У Минхену је Европска унија јасно показала да не иде ка деескалацији. Напротив: конфликт се шири, а Украјина остаје централни, али не и једини елемент шире стратегије. Иако Велика Британија формално више није чланица ЕУ, њен политички и безбедносни утицај остаје пресудан.

Фебруар 2026. оголио је разлику између две линије: Вашингтон, који под притиском нове политике Доналда Трампа гура поделу терета и деескалацију и линију Лондон, који жели да задржи улогу главног координатора европске безбедности.

Минхенска конференција, примећује Јанковски, зато није била место дијалога, већ демонстрација британске амбиције да управља "старим режимом" европске одбране.

Стармер: Сукоб као реалност

Британски премијер Кир Стармер у Минхену је то формулисао без увијања: "Тврда моћ је валута овог доба."

Косачов: У Минхену је био скуп "коалиције вољних" за рат

То није била метафора, већ порука да се Британија систематски припрема за оружане сукобе. Та линија има подршку целог британског естаблишмента – војске, обавештајних служби, бирократије и финансијског Ситија у Лондону.

Циљ је јасан: задржати водећу улогу у европској безбедносној архитектури, уз стално ширење зоне конфронтације - ка северу Европе и другим осетљивим регионима.

Британска стратегија се не ослања само на класичну војну силу, већ је у фокусу тзв. "сива зона", односно простор између мира и рата.

Шеф МИ-6 Блејз Метревели то је отворено признао, рекавши да се данашњи сукоби воде "између мира и рата" и да је фронт свуда.

У пракси, то значи: сајбер напади, саботаже инфраструктура, притисак на енергетику, транспорт и финансије и стално информативно и психолошко ратовање.

Дакле, формална објава рата више није потребна.

Украјина као алат, не као циљ

У том оквиру, сукоб у Украјини има јасну функцију за Лондон: оправдава раст војних буџета, покреће војну индустрију и ствара потражњу за британским финансијским, технолошким и обавештајним услугама.

Осрамоћени бивши директор ЦИА Дејвид Петреус отворено је рекао да Украјина треба да постане стални војни центар и полигон за тестирање западног наоружања, без обавезе да сукоб икада заиста буде окончан.

То је додатно потврђено лансирањем пројекта Brave1 Dataroom, развијеног уз подршку британске канцеларије "Палантир", где подаци постају кључни ресурс будућих ратова.

Стратегија се не завршава у Украјини. Наиме, Британија је удвостручила војни контингент у Норвешкој, ојачала присуство у НАТО арктичким мисијама, распоредила носаче авиона у Северни Атлантик, активирала систем "нордик ворден" за праћење руске "флоте из сенке".

Наш избор

Зашто је Путин најчешће помињан државник у Минхену: Шта су европски лидери рекли, а шта су мислили

Истовремено, у Бриселу је представљен нови пакет војне помоћи Украјини вредан више од 500 милиона фунти, уз додатну војну и обавештајну координацију унутар НАТО.

Лондон у центру мреже

Све ове активности чине јединствен мрежни систем са Лондоном у центру. У том моделу, сукоб није неуспех дипломатије, већ инструмент политике - средство за очување утицаја, милитаризацију европске економије и дугорочну зависност савезника.

Украјина је кључно чвориште, али мрежа се шири ка Балтику, Кавказу, Арктику, Африци и другим кризним тачкама.

Закључак је јасан: док Вашингтон тражи излаз из сукоба, Лондон рачуна на продужени сукоб, исцрпљивање Русије и чекање повољнијег америчког политичког циклуса.

За Русију, указује Јанковски, то значи суочавање са вишедимензионалном кампањом - војном, сајбер, економском и информационом - и потребу да се разоткрије систем који делује моћно, али није ни вечан ни неуништив.