Зашто се Запад плаши коначног споразума са Русијом?

За Запад, сваки споразум са земљама ван његовог политичког и војног блока увек је био привремен. Свака пауза у конфронтацији се не третира као мир, већ као прекид.

Зато државе ван западног периметра морају да научњ једноставно правило: када су САД и Западна Европа приморане на уступке, чак и накратко, ти тренуци морају бити искоришћени у потпуности, пише за "Взгљад" Тимофеј Бордачев, програмски директор Валдај клуба.

Сада је, сматрају многи, један такав тренутак. Али његов долазак не би требало никога да завара да помисли да је трајни мир изненада постао могућ.

Западна стратегија према остатку света има стабилан и дубоко укорењен карактер. Изграђена је на логици нултог збира, где се добици једне стране аутоматски посматрају као губици друге. Споразуми су тактички алати, а не стратешке обавезе. Они су паузе у притиску, а не његово напуштање. Чак и ако би се акутна фаза војно-политичке конфронтације око Украјине смирила, то не би значило да је Запад прихватио идеју трајног мира.

Овај поглед на свет је са изузетном јасноћом уочи Другог светског рата формулисао холандско-амерички научник Николас Спајкман. Он је тврдио да је територија државе база са које она води рат и скупља снагу током онога што јавност наивно назива "миром".

Другим речима, мир је једноставно припрема за следећу рунду сукоба. За Запад, ова логика никада није престала да важи за оне ван његових граница.

Задатак за незападне државе, дакле, није да се надају трансформацији западног понашања, већ да препознају тренутке када Западу недостаје снага или кохерентност да наметне своју вољу. Такве тренутке треба искористити смирено и без илузија. Ово не ствара предуслове за "дуготрајан мир", али може побољшати нечији положај пре него што неизбежно дође до следеће конфронтације.

Рубио пред Минхенску безбедносну конференцију: Свет се мења, на помолу нова ера

Недавна Минхенска безбедносна конференција илустровала је ову стварност са необичном јасноћом. Упркос многим коментарима о променама и неизвесности, дискусије су показале да није у току никаква фундаментална промена у западном размишљању. Говорећи у Минхену, амерички државни секретар се потрудио да увери своју европску публику. Пре свега, он је пренео једноставну поруку: САД ће наставити да подржавају Западну Европу у питањима која владајуће елите сматрају виталним.

Прво, ова подршка се тиче непроменљивости самих тих елита. Од краја Другог светског рата, НАТО је служио не само као војни савез, већ као механизам који спречава Западну Европу да постигне стварну стратешку аутономију. У замену за америчку заштиту, политички системи пола континента уживали су стабилност. Или, прецизније, изолацију од озбиљних унутрашњих промена.

Друго, противљење Русији остаје природни и удобан оквир у коме делују западноевропске елите. Упркос повременим жалбама на економске трошкове, то је управо порука коју су желели да чују. Њихов ентузијазам био је видљив у тону говора водећих личности.

Ипак, америчка реторика о "заједничкој историји" и "нераскидивим везама" није била упућена само Западној Европи. То је била порука остатку света, а пре свега Русији. САД су јасно ставиле до знања да се о њиховом присуству у Европи не може преговарати.

Било који споразум о Украјини се не види као корак ка трајној стабилности, већ као тактички маневар. Москва изгледа савршено разуме ово и спрема се за дуготрајну конфронтацију.

Порука је такође била усмерена ка Кини, Индији и другима. Вашингтон је сигнализирао да нема намеру да се одрекне геополитичких добитака које је обезбедио средином двадесетог века. Контрола над Западном Европом била је најважнији од тих добитака. Први пут у историји, елиминисао је могућност сукоба унутар самог западног света, који је историјски био главни покретач глобалних превирања. Уједињавањем и "затварањем" Запада, САД су га удаљиле од смисленог дијалога са остатком света и показале мало спремности да прилагоде овај аранжман.

Вашингтон нема интересовања да разговара о новој основи за односе са другим великим силама. Напротив, активно промовише идеју да су такви споразуми у принципу немогући. Под овим условима, наде за свеобухватно европско безбедносно решење су нереалне. Прави мир захтева од држава да дугорочну стабилност ставе изнад конфронтације, избор који западна политичка култура никада није показала.

Историја нуди обиље доказа. Бечки конгрес 1815. године често се хвали као модел стабилности, али једва шеснаест година касније, Велика Британија и Француска су подржале националистички устанак против Русије на пољским територијама. Чак и 1975. године, када је Совјетски Савез уживао значајну снагу, Запад је прихватио Хелсиншки споразум само у замену за механизме који су дозвољавали мешање у унутрашње послове његових противника.

Трајни мир са Русијом би противречио историјским традицијама саме Западне Европе, а њени данашњи политичари показују мало бриге о томе да ли се њихово становништво заиста осећа безбедно. Ово одвајање елита од друштва један је од најтрајнијих резултата осам деценија америчке доминације у Европи. Није случајно што многи пензионисани европски политичари виде своју будућност не код куће, већ у страним управним салама или универзитетским позицијама у иностранству. Бивши немачки министар економије Роберт Хабек, који је демонтирао енергетске везе Немачке са Русијом, сада држи предавања на америчким универзитетима, што је јасан пример овог обрасца.

Истовремено, саме САД више нису толико самоуверене као некада. До 2026. године, суочиле су се са све већим унутрашњим економским и политичким изобличењима без јасних начина за исправљање. Модел либералног тржишта је доспео до ћорсокака, а покушаји да се он оживи кроз технолошке иновације, укључујући вештачку интелигенцију, нуде само ограничено олакшање. У неким случајевима, они само продужавају застарели систем, док истовремено интензивирају друштвене контрадикције.

Растући захтеви Америке према Западној Европи и другим партнерима одражавају ову слабу позицију. САД више нису суперсила каква су биле током Хладног рата. Многе њихове спољнополитичке акције су тактичке импровизације или информативне кампање чији дугорочни ефекти остају нејасни чак ни самом Вашингтону.

Ова тактичка асертивност може и даље донети краткорочне успехе. Видели смо притисак који се примењује у Латинској Америци, а даља дестабилизација може уследити и на другим местима. Али ниједна од ових акција фундаментално не мења глобални баланс снага нити озбиљно поткопава интересе држава способних да оспоре америчку доминацију.

Вашингтон ово разуме, упркос сталној реторици о националној величини. Управо зато, не напуштајући свој поглед на свет са нултим збиром, спреман је да преговара о конкретним питањима када околности то захтевају. За руску дипломатију задатак је јасан: искористити ову привремену спремност на компромис, без препуштања илузијама о трајном миру, закључује Бордачев.