Београд - последња европска станица ајатолаха Хамнеија

Београд је у фебруару 1989. године заиста личио на свет више него било који други град. Не на географску тачку, већ на идеју. На место где се разговара, где се сукоби завршавају реченицама, а историја још није била сасвим уверена да ће кренути уназад.

У тој атмосфери, под заставама Покрета несврстаних, југословенска престоница дочекала је тадашњег председника Исламске Републике Иран - Саједа Алија Хамнеија.

Свет се тада већ распадао по шавовима. Хладни рат је био на измаку, Берлински зид је пуцао, а Југославија и Иран, свака на свој начин, покушавале су да задрже позицију између блокова, ван туторства великих сила. Београд је у том тренутку био више од главног града: био је говорница једне идеје која је веровала да независност није анахронизам.

Наш избор

Свету нису потребне поделе: Зашто је важан Покрет несврстаних

Из те посете остала је запамћена једна реченица.

"Стрела је одапета. Веома је брижљиво нанишањена и на путу је ка циљу", рекао је Хамнеи на конференцији за новинаре у Двору на Дедињу, говорећи о британском писцу Салману Руждију и роману "Сатански стихови", који је годину дана раније забрањен у Ирану.

Како подсећа РТС, Хамнеи је током боравка у Београду изразио и уверење да ће се у Персијском заливу "успоставити праведан и трајан мир". Та изјава стигла је свега неколико месеци након окончања осмогодишњег иранско-ирачког рата, сукоба који је исцрпео читав регион и оставио милионске жртве.

Југославија, као један од оснивача Покрета несврстаних, имала је своје место у напорима да се тај рат оконча. Скоро четири деценије касније, исти регион поново је у пламену: Сједињене Америчке Државе и Израел бомбардују Техеран, а у једном дану убијено је више иранских високих званичника - међу њима и ајатолах Али Хамнеи.

Свет је и 1989. године био у превирању. Али тада се бар још говорило језиком дипломатије. Југославија и Иран су у тим месецима делили уверење да постоји простор изван диктата сила - простор у којем државе могу да разговарају као једнаке.

Неколико месеци након боравка у Београду, у јуну 1989. године, Хамнеи је изабран за врховног вођу Ирана. Та чињеница дала је његовој посети додатну тежину: боравак у југословенској престоници остао је забележен као његова последња посета Европи.

Током разговора са председником Председништва СФРЈ Раифом Диздаревићем, како је наведено у заједничком саопштењу на које подсећа Јавни сервис, дијалог је вођен "у срдачној атмосфери пријатељства и узајамног разумевања". Формулација типична за несврстани свет, али не и без стварног садржаја: говорило се о економији, науци, образовању, култури, информисању. О међународним кризама: од Блиског истока до Јужне Африке. И о конвенцији о забрани хемијског оружја, теми која ће деценијама касније поново постати актуелна.

Југословенска страна поздравила је иранску одлуку да прихвати Резолуцију 598 Савета безбедности УН и оконча рат са Ираком, у нади да ће то бити темељ трајнијег мира.

Последњи чин посете био је, симболично, разговор са новинарима. Питања су се вратила Руждију.

"Мислим да овај случај нема решења. Стрела је одапета. Веома је брижљиво нанишањена и на путу је ка циљу. Стога, арогантни људи треба да науче шта им се може десити ако вређају и понижавају друге", рекао је Хамнеи.

После 36 година: Руждијеви "Сатански стихови" поново у индијским књижарама

Додао је да "није потребно читати књигу реч по реч да би се схватило да је реч о увредама", уз напомену да Иран не намерава да извози исламску револуцију и да ислам, у свом изворном тумачењу, поштује друге вере.

Та порука из Београда обишла је свет. "Сатански стихови" били су забрањени у Ирану већ 1988. године. Хамнеијев претходник, ајатолах Рухолах Хомеини, издао је фетву којом је позвао на Руждијеву смрт. Током Хамнеијеве ере, награда за убиство писца је повећана са 2,8 на 3,3 милона долара. Деценијама касније, 2022. године, Ружди је преживео напад ножем. 

Хамнеи је те 1989. године, осим Београда, посетио и Кину и Северну Кореју. Месец дана касније постао је врховни вођа Ирана — и од тада никада више није напустио земљу.

Тако је Београд остао последње европско тло које је Али Хамнеи видео. Град у коме се још веровало у разговор.