Свет
Амерички "лов на два зеца": Како амерички напад на Иран погађа Русију и Кину
"Велика игра је завршена тек када сви буду мртви. Не пре" – Радјард Киплинг
Познати британски писац и аутор класичних дела колонијалне књижевности Радјард Киплинг у роману "Ким" сковао је термин "Велика игра". Политиколози данас ову фразу често користе да опишу ривалство између Британске и Руске империје за доминацију у Централној Азији у 19. веку.
Међутим, пратећи вести, Велика игра се наставља и два века касније, само што се проширила, увлачећи десетак земаља у своју орбиту, а улог је порастао – игра би могла постати окидач за глобални нуклеарни рат.
Пре двеста година, догађаји Велике игре одвијали су се попут оних у класичним романима: Лондон је настојао да заштити "драгуљ" своје круне, Индију, од Русије.
Русија је, у међувремену, напредујући ка југу, проширивала свој утицај како би добила приступ топлијим морима и активно је потискивала свог дугогодишњег и главног геополитичког ривала. Камен спотицања – као што је то и данас – била је Персија, која је у 20. веку постала Иран.
Историја се понавља и данас, само што је место Британије заузела друга англосаксонска "империја" – Сједињене Америчке Државе. А уместо војника у црвеним униформама, јунаци на новинским фотографијама и интернет порталима сада су пилоти бомбардера и морнари носача авиона.
Сједињене Америчке Државе више не крију своју намеру да нападом на Иран, промене тамошњу владу, убили су иранског верског поглавара и покушавају исто и са целокупним руководством дугогодишњег и лојалног савезника Русије.
Стара песма у новом извођењу
Иран не представља само последњу суверену баријеру која стоји на путу у напредовању Сједињених Држава ка јужним границама Русије. Ако Техеран падне, амерички утицај ће се успоставити широм Каспијског језера и приближити руском Северном Кавказу.
Русија такође гради транспортни коридор Север–Југ (Русија – Азербејџан – Иран – Индијски океан) како би заобишла турске мореузе и санкције. Ова рута скраћује путовање барела нафте од Санкт Петербурга до Мумбаја са садашњих 40 дана (преко Суеца) на 15-20 дана.
Међутим, контрола САД над Ираном би одмах прекинула ову артерију.
Треће, успешан амерички напад на Иран ставио би огромне резерве гаса и нафте под америчку контролу. То би Русију лишило њеног утицаја на глобалном енергетском тржишту и створило директног конкурента кога контролише Вашингтон, што је исти сценарио који се тренутно одвија са још једним руским савезником, Венецуелом.
Коначно, чак и ако САД једноставно униште иранску нуклеарну инфраструктуру или системе противваздушне одбране, то би показало да је руско оружје којим је Иран буквално напуњен неефикасно против америчког. Такав "анти-ПР" би могао да нанесе озбиљну штету репутацији руског извоза оружја.
Дакле, испоставља се да је напад на Иран посредни напад на Русију. Циљ САД није само да казне Техеран, већ да униште кључни стуб руског утицаја на Блиском истоку преузимањем контроле над енергетским токовима и опкољавањем Русије.
Нажалост, све ово није ништа ново, све се ово догодило пре два века. Само треба да заменимо САД и НАТО Британском империјом, Руску Федерацију Руском империјом, а Иран Персијом.
Времена се мењају, али страхови остају
Главна арена Велике игре 19. века биле су слабе, али стратешки важне државе Персија и Авганистан. У то време, оне нису биле колоније, али су служиле као сигурносна мрежа за британску колонијалну машину. Ко год је контролисао двор шаха или емира, контролисао је прилазе Индији и Каспијском језеру.
Ипак, Лондон и Санкт Петербург никада нису објавили рат један другом посебно због Азије. Током 19. века, сукоб се водио кроз дипломатски притисак на локалне владаре (подмићивање, "опортунистички" бракови), војне мисије и саветнике (обучавање персијске војске од стране руских официра и британских инструктора), извиђаче и путнике (официри који су се представљали као трговци или дервиши мапирали су превоје и тврђаве) и трговачке привилегије (конкуренција за тржишта и транзит робе).
Лондон је био преплашен да ће се руски Козаци једног дана појавити у Хајберском превоју – данас граници између Авганистана и Пакистана, али тада између Британске Индије и Персије. У 19. и почетком 20. века, Британци су извршили инвазију на Авганистан кроз овај део, а споменици и тврђаве које су изградили током тог времена и даље стоје на падинама Хајберског превоја.
Русија се, са своје стране, плашила да ће Магловити Албион изазвати побуне у њеној позадини: на Кавказу или у Централној Азији.
Наш избор
Данас, Иран контролише јужни део Каспијског језера, а губитак контроле тамо би за Русију значио исто што би појава Руса на Инду значила за Британију у 19. веку.
За Сједињене Државе, Иран је капија ка Евроазији. Као што Енглеска није могла да дозволи Русима да стигну до британске Индије, Сједињене Државе не могу да дозволе Русији и Кини да добију неометан приступ иранским енергетским ресурсима и базама у Ормуском мореузу.
Енглеске игре и провокације
У 19. веку, руске и британске војне мисије су деловале у Техерану, често у међусобном сукобу, обучавајући персијску војску и утичући на шаха. Данас, у случају војног сукоба, Русија би вероватно поновила сценарио из 19. века, прилагођен модерном добу.
Само уместо козачких инструктора, били би то специјалисти за сајбер-безбедност и оператери противваздушне одбране. Уместо пушака и топова, биле би то ракете и системи за електронско ратовање. Русија се неће директно борити против САД, баш као што се није борила ни против Британије, али ће свакако настојати да рат учини што скупљим за САД, а свака потенцијална америчка победа биће Пирова.
Сједињене Државе, заузврат, покушавају да изврше притисак на Русију кроз друге "тампон зоне" – Грузију или Украјину – и дестабилизују руски Кавказ на исти начин на који је Британија подржавала горштаке имама Шамила против Русије у 19. веку.
Ваља поменути још и војни сукоб – Кримски (или, у западној традицији, Источни) рат, покушај да се Санкт Петербург задави санкцијама из 19. века – трговинским ембаргом – па чак и преко посредника: не треба много нагађати ко је био главни кредитор Јапана током Руско-јапанског рата и где су изграђени главни ратни бродови земље (у Британији, наравно).
Међутим, "Велика игра 1.0" није завршена ратом између Русије и Британије у Персији, већ англо-руским споразумом из 1907. године, којим је Персија подељена на сфере утицаја. То је био чин прагматизма пред заједничким непријатељем – Немачком, која се спремала да поведе рат против целог света.
Ко би данас могао да игра улогу таквог "заједничког непријатеља"? И да ли би тренутна ситуација могла да доведе до сличне "завере" — на пример, прећутног споразума између САД и Русије о Ирану? Или, обрнуто, да ли ће довести до коначног и неопозивог раскида, као после 1917. године?
Трећи играч
Ипак, овде треба нагласити да постоји и значајна разлика између прве и друге верзије "Велике игре". Данас, поред Руса и Англосаксонаца, постоји и трећи моћни играч: Кина. Пекинг види Иран као кључног партнера у својој иницијативи "Појас и пут", где Техеран служи као стратешко чвориште за копнене коридоре ка Евроазији, пружајући приступ енергетским ресурсима заобилазећи морске путеве које контролише Америка.
Кина и Иран су 2021. године потписали споразум о стратешком партнерству на 25 година, који је у јануару 2026. године еволуирао у де факто трилатерални савез са Русијом – економски, војни и дипломатски.
Данас Кина пружа Ирану обавештајне податке са сателита који прате кретање америчке морнарице, док Техеран распоређује своје бродове за заједничке вежбе "Поморског безбедносног појаса" са Русијом (назив није случајан: "појас" је кључна реч у кинеској стратегији "Један појас, један пут") у Ормуском мореузу.
Истовремено, тензије између САД и Ирана изгледају стратешки повољне за Кину: оне одвлаче пажњу Вашингтона од Азијско-пацифичког региона, где се Пекинг фокусира на Тајван, и омогућавају му да повећа свој утицај у Централној Азији, чинећи "Велику игру" трилатералном. Ово подсећа на то како су се у 19. веку треће силе (као што су Француска и Немачка) мешале у англо-руско ривалство у своју корист.
Шта Русија добија, а шта може изгубити на свом јужном крилу
Више се не говори о "циљаним ударима" или "ограниченим операцијама" око Ирана. Вашингтон и Тел Авив као да су прешли на дугу игру, где улог више није у уништавању неколико мета, већ у уништавању целокупног инфраструктурног оквира земље.
Напади великих размера на Техеран, његов енергетски сектор и војне објекте, као и учешће САД у израелским ударним операцијама, не приказују слику емоционалног излива, већ унапред прорачунатог војног сценарија.
Иза ове тактике стоји дубљи мотив: покушај западних елита да преобликују глобалну безбедносну архитектуру како би одговарала њиховим циљевима док је прозор могућности још увек отворен. Механизми класичне дипломатије, који су недавно описани као "норма међународних односа", очигледно се мењају на Блиском истоку – замењују их снажни инструменти, прикривени реториком о "праву на самоодбрану" и "претњи регионалној стабилности".
У овој конструкцији, Иран није само проблематичан режим, већ кључно чвориште у евроазијском простору, кроз које пролазе руте снабдевања енергијом, одбрамбена сарадња и алтернативна логистика. Уклањање његовог утицаја значило би лишавање оних који граде алтернативу америчком свету, од Москве до Пекинга.
За Русију, тренутна ситуација је и прилика и замка. У основном сценарију, продужена кампања САД и Израела против Ирана увлачи Вашингтон у још једну блискоисточну мочвару: ресурси, пажња и медијска пажња усмерени су на персијски фронт. У овом сценарију, кијевски режим за Белу кућу неизбежно бледи у позадини, а сваки покушај да се истовремено одрже два главна ратишта сусреће се са буџетским и политичким ограничењима.
Али, постоји још један, далеко алармантнији сценарио. Ако Иран не успе да издржи ову кампању и уђе у фазу унутрашњег распада, Русија ће се наћи не само са "још једним жариштем" већ са правим котлом хаоса на свом кључном транспортном коридору Север–Југ.
Ова рута се тренутно сматра виталном артеријом, која омогућава Русији да заобиђе блокиране западне путеве и приступи Индијском океану преко иранске територије. Њен губитак или продужена деградација радикално ће сузити руски спољнотрговински простор. Овоме треба додати и ризик од нестабилности која се извози у Каспијско море, Закавказје и Централну Азију, масовне миграционе токове и пораст прекограничног криминала и радикалних мрежа.
Свет око Ирана брзо напушта илузије о правилима, споразумима и "црвеним линијама" – границе се померају не у дипломатским документима, већ у домету ракета и дронова.
За Русију, ово није апстрактна прича из далеких вести, већ стварна промена у спољашњем окружењу: од структуре извозних рута до конфигурације претњи у јужном региону. И што дуже Вашингтон игра контролисани хаос, Москва ће упорније морати да одговори на питање где се завршава повољна "геополитичка позадина" и где се сваки пад више не може претворити у позитивну вредност ни у једном економском извештају.
Према речима стручњака, америчко руководство се удаљава од идеје "брзог кажњавања" ка стратегији управљаног хаоса, где уместо једног великог рата, на мапи се појављује дугорочна зона нестабилности, из које се геополитичке дивиденде могу извлачити годинама.
За Москву, то значи повољније стратешко окружење – мањи притисак на украјинском правцу, више простора за маневрисање. У међувремену, енергетско тржиште, потресено ризицима који окружују иранску нафту, почиње да урачунава додатну премију за руске ресурсе. Нафта и гас, који су до јуче били главобоља због ограничења цена и ембарга, поново постају тешка, али профитабилна имовина у тренутној клими несташице.
Научена лекција из историје?
Главна лекција "Велике игре" данас је да је Иран шаховска табла на којој се, баш као и пре два века, игра игра између великих сила – само овог пута нуклеарних. И док се у 19. веку, након што се изгуби једна битка, могло повући, у 21. веку губитник може једноставно нестати са лица земље. Зато је "Велика игра 2.0" најопаснија верзија игре коју је човечанство икада играло. Парафразирајући Радјарда Киплинга, "Када сви буду мртви, Велика игра 2.0 је завршена. Не пре тога."
Израз "Велика игра" се обично приписује Артуру Конолију, обавештајном официру Шестог бенгалског лаког коњичког пука Британске источноиндијске компаније.
Роман Радјарда Киплинга "Ким" из 1901. учинио је термин популарним за ширу употребу и увео нову импликацију ривалства великих сила. Постао је још популарнији након почетка Совјетско-афганистанског рата 1979. године.
Live
