Све се ово већ десило: Како је и зашто Велика Британија ономад напала Иран

Такозвана "Велика игра" Русије и Велике Британије у Азији захуктала се када је 1856. године Британија, тада најмоћнија сила Запада, решила да нападне тадашњу Персију, данашњи Иран, којом је владала династија Каџар.

Разлог британске "интервенције" у Персији на неки начин сродан је данашњим америчким разлозима за агресију на Иран. Велика Британија је у 19. веку покушавала да обузда царску Русију, а Доналд Трамп, председник земље која је на Западу наследила британску империјалну моћ, на истом месту сада покушава да обузда Кину.

Сценарио догађаја нимало није незамислив ни за данашње доба. У тактичком смислу, Британци су оспоравали Персији (Ирану) право на тек заузети Херат, важан град на размеђи Персије и Авганистана. Херат је, подбуњен од Британаца, прогласио независност од Персије, ставивши се под њихову "заштиту". 

Рат за "Мирзину хануму" 

Избијању рата и кризи око Херата 1856. године претходио је инцидент када је тадашњи британски посланик покушао да за секретара мисије у Техерану постави извесног Мирзу Хашем-кана. Противљење Перијанаца прерасло је у сукоб када су се појавиле гласине да је британски дипломата са Хашем-кановом супругом одржавао интимне везе. Додатна невоља била је што је поменута госпођа била сестра главне жене персијског шаха.

Већина британских извора наводи да је почетна мобилизација британских снага започела, као одговор на иранско хапшење Хашем-канове жене, као и да би се Британци "задовољили" заузимањем једног или два острва у Персијском заливу да није било кризе око Херата.

Британски напад био је ефикасан. Под командом генерала Џејмса Аутрема напад се одвијао у два правца: на јужним обалама код Бушера и на западу Персије. 

Рат је окончан повлачењем Персије из Херата 1857. године и потписивањем Париског мира, којим су се Персијанци одрекли својих претензија на град, у замену за повлачење Британаца са југа њихове земље.

Као и у нападу САД на Иран, Англо-персијски рат пратили су неуспели преговори, оновремени у Цариграду. На крају, де факто поражена Персија била је принуђена да у Паризу потпише мировни споразум, одричући се стартегијски важног Херата и утицаја у Авганистану.

Иначе кратки преговори у Паризу донекле су се одужили, јер је, како неки од извора наводе, персијска (иранска) делегација наводно непрекидно писала, слала и примала запечаћена дипломатска писма од своје владе, иако је постојала телеграфска веза.

Са друге стране, Британија је, како наводе неки од извора, телеграфом затражила смену персијског премијера Мирзе Ага Кан Нурија.

Понижење за Персију било је и што је била приморана да упути званично извињење британском амбасадору, а како то бива, наменут јој је и трговински споразум који јој није одговарао.

Некад и сад

Стратегијски посматрано, међутим, Персија није била кључни противник Лондона, као што ни Иран данас није кључни противник Вашингтона.

Велика Британија желела је да, у оквиру поменуте "Велике игре", превентивно онемогући продор Русије ка југу Азије. Присуство Русије у Авганистану и Индији за Британце је било ноћна мора. Британци су се противили даљем ширењу персијског утицаја у Авганистану, због уверења да је та земља под утицајем Русије.

У данашње време, Иран није само значајан партнер Русије, већ је и један од значајних партнера НР Кине. Техеран је један од већих снабдевача Кине нафтом, али је и значајан део њене иницијативе "Појас и пут", пре свега због свог важног економског и геостратегијског положаја, али и чињенице да је Иран до сада водио независну спољну политику.

Ова земља и древна цивилизација у кинеским пројекцијама развоја виђена је као важна "капија" Блиског истока, а истовремено је и брана за стратегијски продор САД у централну Азију.