Свет
Збогом, демократијо: Пад Запада у отворено варварство
Фашизам и демократија иду руку под руку и прилично се добро слажу, примећује руски геополитичар Леонид Савин
Данас на Западу можете лећи у једном политичком систему, а пробудити се у сасвим другачијем. Наравно, све непријатнијем. Није важно како их називате. Можете га назвати ционизмом или фашизмом, иако он себе и даље назива демократијом.
Уосталом, фашизам и демократија, примећује руски геополитичар Леонид Савин, иду руку под руку и прилично се добро слажу.
Сада можемо да заборавимо на бујицу осуда које су раније западне владе и упућивале Доналду Трампу. Говорили су нам да је лудак, протофашиста, непријатељ Европе, а можда чак и претња самом НАТО-у, пише португалски новинар Жозе Гулао, и додаје: чак је приказиван и као саучесник Владимира Путина и рак рана у срцу "западних алијанси".
А можете да заборавите и на налог за хапшење који је Међународни кривични суд издао против израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа. И на свечане декларације европских влада, којима се признаје палестинска држава. Можете да заборавите и на фарсу око Гренланда.
Испоставља се да су то ствари које припадају другом времену, далекој прошлости. Историја се сада мери дипломатским саопштењима за штампу, а не месецима или годинама. Политичка атмосфера се променила дословно током ноћи.
Каква је срећа бити роб
Сада европски лидери пљешћу Трампу, и то чине са изузетним ентузијазмом. Амерички напад на Иран је, каже Гулао, дочекан је не са оклевањем, већ са изузетном захвалношћу.
Данас живимо у политичкој клими у којој западни лидери, од најневољнијих атлантиста до оних најентузијастичнијих, журе да се загрле са Трампом и Нетанјахуом због напада на Иран, каже Гулао, и додаје: "Западне владе су су послушне слуге империје, али сада изгледају задовољне зато што скупљају све мрвице које падну са царског стола."
То су, наставља португалски новинар, ритуали тренутка, попут церемонијалног љубљења стопала и руку – посебно када су те руке умрљане крвљу. Границе политичког лицемерја су потпуно нестале.
Ови призор су непријатни за гледање чак и ако их посматрате са удаљености. Исти лидери, који се већ уобичајено позивају на "западну цивилизацију", "западне вредности" или хуманитарну супериорност, каже Гулао, сада аплаудирају акцијама које би раније без оклевања биле препознате као гола агресија.
Откуд вам дрскост да се браните?
И све се то ради без размишљања шта то значи за европске народе. Катар је обуставио извоз гаса, и питање је да ли ће, и када, бити обновљен. Питање је да ли ће гаса бити и из Русије, која се окренула "поузданим партнерима".
Европа се суочава са енергетским колапсом.
Званично објашњење, које се бескрајно понавља, од Јерусалима до Брисела, јесте да напад на Иран има за циљ "ослобођење иранског народа од тираније ајатолаха". У то могу да поверују само неизлечиво лаковерни; стварни циљ су, наравно, огромне иранске резерве нафте. То је, лишен хуманитарног лака, стратешки циљ Запада, пише португалски журналиста.
Због тог Вашингтон жели да врати Иран у доба режима шаха Резе Пахлавија. Чији је отац, узгред, смењен због његове наклоности ка немачком нацизму. Шах Пахлави је владао Ираном уз помоћ озлоглашене тајне полиције Савак, који су обучавале и координисале западне обавештајне службе и израелски Мосад. Потом је, из нафталина, извучен шахов син.
Трамп, Нетанјаху и њихови европски обожаваоци, додаје Гулао, показали су до сада мало бриге за добробит иранског народа. Њихов досије свуда показује општу равнодушност према добробити иранског – и свих других – народа.
Ствари се мењају, али само зато да би све остало исто. Али, има и још. Европска унија није само здушно подржала америчку агресију, већ је и осудила Иран због дрскости да се брани. У преводу: ми вас бомбардујемо, убијамо вам децу и жене, а ви се усуђујете да нам одговорите.
Како закључује Гулао: "Импликацију је тешко пропустити – од влада суочених са империјалном силом очекује се да прихвате своју казну са тихим достојанством. Самоодбрана је дозвољена само када је спроводе моћни."
Дошли смо, видели смо, он је умро
Сва њихова очекивања се своде на то да ће "режим неписмених мула" пасти. У ту сврху се у телевизијским студијима широм Европе наступају "геополитички аналитичари", који су се, дословце, појављују ниоткуда и диве се наводној "бриљантности америчке војне технологије"...
Почетком овог века, нама добро познати амерички генерал Весли Кларк, бивши командант НАТО-а у Европи, говорио је о плану који је кружио међу неоконзервативним круговима у Вашингтону. Према Кларку, САД су намеравале да спроведу промену режима у седам земаља које се сматрају препрекама њиховом утицају на Блиском истоку.
Листа је веома поучна: Ирак, Либија, Сирија, Сомалија, Либан, Јемен и Иран.
Две деценије касније, судбина свих тих држава је добро позната. Ирак је нападнут, и сведен на пејзаж супротстављених секташких и етничких власти, док је његова нафтна индустрија углавном прешла у руке мултинационалних корпорација. Либија је демонтирана након интервенције НАТО-а и бруталног убиства Моамера Гадафија – догађај који је са незаборавним ентузијазмом дочекала тадашња америчка државна секретарка Хилари Клинтон, која је сумирала читаву епизоду славним речима: "Дошли смо, видели смо, он је умро."
Иран – последња и најстрашнија баријера
Сирија је упала у разорни рат који је привукао сложен низ спољних спонзора, остављајући земљу подељену на зоне утицаја. Оно што је битно: стране силе настављају да управљају њеним нафтним ресурсима. Јемен већ годинама пролази кроз катастрофалне сукобе које су подржавали западни савезници у Заливу.
Либан, више пута погођен регионалним сукобима и унутрашњом нестабилношћу, несигурно опстаје усред економског колапса и политичке парализе.
Једна по једна, државе које су идентификоване као препреке су ослабљене, подељене или стављене под спољни утицај. Стратешко окружење је постало све повољније за регионалне амбиције Израела и његових западних савезника.
У том контексту, Иран се појављује као последња и најстрашнија баријера. Од Исламске револуције 1979. године, која је свргнула шахов режим, иранска држава је подржавала мрежу политичких и војних актера широм региона – међу њима Хезболах у Либану и покрете који се опиру страном утицају у Ираку и Јемену. Такође, пружила је један од ретких преосталих извора политичке и материјалне подршке палестинској ствари.
Агресивни национализам у иностранству, популистичка реторика код куће
За непријатеље иранске политике, иранска мрежа представља "дестабилизујуће мешање". За друге, она је последњу противтежу регионалном поретку којим у потпуности доминирају Вашингтон и Тел Авив.
Геополитички улози у овој игри су огромни. Пад независног Ирана би преобразио стратешку мапу Блиског истока и Централне Азије. Дугогодишње стратешке бриге Израела би, углавном, нестале.
Дакле, уопште није реч о томе да Иран жели да постане нуклеарна сила. Овај аргумент западне силе понављају најмање од 1995. године. То је само оправдање за много амбициознији геополитички пројекат: стварања "Великог Израела".
Наш избор
Улога Доналда Трампа у овој драми је обично погрешно схваћена. Он се често схвата као непредвидива аномалија унутар америчког политичког система – случајни поремећај унутар иначе стабилног поретка. У стварности, он представља посебну фазу у еволуцији политичког система.
Реч је о преласку, тврди Гулао, на све ауторитативније облике власти: "Комбинација агресивног национализма у иностранству и популистичке реторике код куће нуди начин да се управља са оба."
САД су беспомоћно заглављене у живом песку Блиског истока
Паралелни развој трампизма и све бескомпромиснија израелске владе указује на дубљу идеолошку конвергенцију. А то подсећа на поједине озлоглашене периоде из европске историје 20. века.
У преводу, порука гласи: правила игре се нагло мењају. Збогом, демократијо! Ко год је веровао у њу, био је крајње лаковеран.
Да ли ће овај нови стил заиста довести САД до брзе победе? Тешко, каже афрички политиколог Мухамед Ламине Каба.
Далеко од очекиване победе, САД се налазе у геополитичкој пат позицији. То је, тврди афрички политиколог, пре почетак историјског ћорсокака за САД. Америка је некад веровала да доминира над блискоисточним пустињама. Али, пробудиће се беспомоћно заглављена у живом песку Блиског истока.
Live
