Свет
Зашто је Трамп баш сада позвао Путина: Како одвезати "ирански чвор"
Вашингтон је започео рат са Ираном, али само Москва може помоћи да се он заврши
Телефонски разговор председника САД Доналда Трампа са председником Русије Владимиром Путином у понедељак увече очигледно је био покушај да се пронађе излаз из стратешког ћорсокака који је већ почео да се назире у рату који су Америка и Израел покренули против Ирана.
Дмитриј Евстафијев, професор на Институту за медије Универзитета ВШЕ у Москви и доктор политичких наука, истичући у свом ауторском тексту да Вашингтон наставља са смелим изјавама, додаје да Трамп инсистира на свом праву да диктира политичку будућност Ирана и чак спекулише о именовању духовног вође те земље.
Истовремено, он позива капетане танкера да покажу храброст и пробију, како он каже, блокаду Ормуског мореуза коју спроводи Иранска револуционарна гарда, додаје у тексту.
Ипак, замах великог рата, који су покренули Вашингтон и Тел Авив, већ се гради. Политичко окружење око конфликта мења се на начин који постаје све непријатнији за САД.
Евстафијев истиче да се и неки од најближих партнера Вашингтона дистанцирају.
"Кувајт, можда најлојалнији амерички савезник у Персијском заливу после Јордана, изјавио је да није ставио своју територију на располагање за нападе на Иран, упркос доказима који указују на супротно. У међувремену, сиријске курдске групе позивају Ирачане и Иранце да не верују Сједињеним Државама", наводи стручњак.
Истовремено, извештаји о контактима иза кулиса између Ријада и Техерана, као и између других арапских престоница и Ирана, појављују се готово свакодневно. За Вашингтон почиње да се назире перспектива релативне дипломатске изолације.
Наравно, Трампов однос са Израелом остаје стратешки савез, али тренутни ток конфликта очигледно није оно што је имао на уму када је одобрио ударе на Иран.
Професор због тога наводи да је, у овом тренутку, логика постала очигледна – било је време да се позове Москва.
"Трамп се надао да ће силом пресећи оно што би се могло назвати 'иранским чвором'. Наратив да може окончати четрдесетогодишњу конфронтацију са Ираном одлучном војном акцијом био је политички привлачан у Вашингтону. Уместо тога, чвор је само додатно затегнут", анализира Евстафијев.
Неколико његових кључних нити не може се расплести без учешћа Русије. То је било јасно од самог почетка, мада је за Трампа и његов тим то дуго остајало углавном теоријско знање. Сада стичу практично искуство.
Први фактор, сматра стручњак, јесте пад америчког ауторитета на Блиском истоку, посебно у Персијском заливу.
Не само да је америчка војна инфраструктура у региону претрпела озбиљну штету, већ су ослабљени и делови шире безбедносне архитектуре која подупире одбрамбену стратегију Израела, укључујући делове његовог система раног упозоравања.
Још важније, конфликт је регионалним државама показао да су америчке војне и политичке гаранције далеко мање поуздане него што се раније претпостављало. Када се такве сумње једном појаве, тешко их је преокренути.
"'Самлевено месо', да тако кажемо, од безбедносних гаранција Вашингтона заливским монархијама не може се једноставно поново претворити у целину", стоји у тексту.
Да ли Трамп у потпуности разуме ово? Тешко је рећи.
Његов покушај да укључи турског председника Реџепа Тајипа Ердогана сугерише да можда још не схвата размере стратешке промене. Ипак, сама чињеница да је позвао Москву указује на то да схвата да се односи са арапским државама не могу стабилизовати само деловањем Вашингтона.
Сједињеним Државама су потребни партнери. Западна Европа, међутим, очигледно није међу њима. Да ли је Трамп спреман да покрене колективну политичку акцију ради стабилизације региона, и да ли је спреман на озбиљне компромисе, остаје отворено питање.
Други фактор односи се на глобално тржиште угљоводоника.
Оно што је Трамп у почетку описао као привремени "грч" на енергетским тржиштима, који би могао убрзати прерасподелу снабдевања у корист САД, сада прети да се претвори у дуготрајни поремећај глобалних ланаца снабдевања.
Такав исход тешко да би ишао у корист Вашингтону.
Ако се криза продуби, и светска јавност и амерички гласачи тачно ће знати ко сноси одговорност. То ће такође нагласити рањивост поморског транспорта енергената – области у којој је Вашингтон желео да ојача свој стратешки положај.
У суштини, још један покушај реструктурирања глобалног тржишта угљоводоника на штету Русије, без Русије и против Русије, потпуно је пропао.
Наравно, сматра Евстафијев, било би наивно претпоставити да је ово последњи такав покушај. Али за разлику од Вашингтона и неколико других великих актера, Москва се годинама припремала управо за овакве тржишне турбуленције.
У том контексту, предлог Владимира Путина Европској унији о могућем обнављању испорука угљоводоника, пре свега путем гасовода, заслужује посебну пажњу.
На први поглед, ова иницијатива може изгледати неповезано са ратом у Персијском заливу. У стварности, она одражава дубље разумевање стратешких последица које би конфликт у Заливу могао имати за глобални енергетски систем.
Ако поморске испоруке нафте и гаса, које су САД обећале да ће обезбедити, постану све ризичније, гасоводне руте поново добијају стратешки значај.
Путинов предлог стога служи и као тест за западну Европу. У најмању руку, он овим државама нуди прилику да покажу извесни степен политичког суверенитета у тренутку када ризик од глобалне енергетске кризе стално расте.
По мишљењу професора, трећи фактор је промена природе самог конфликта.
Десет дана након почетка рата, конфронтација са Сједињеним Америчким Државама већ је почела да се развија. Поред конвенционалних војних операција, саботаже и тероризам постају све израженији.
Ова промена је директна последица покушаја администрације Беле куће да конфронтацију представи као шири верски рат против Ирана.
Међутим, за разлику од претходних конфликата на Блиском истоку, примарне мете саботажа вероватно неће бити израелски објекти. Уместо тога, све чешће ће то бити америчка инфраструктура и амерички грађани широм света.
Из перспективе и Ирана и многих радикалних исламистичких група, главни противник у овој конфронтацији су САД – не Израел.
У таквим околностима, утицај Москве на Техеран у правцу обуздавања могао би се показати вредним, под условом да је Трамп спреман да направи прве кораке ка деескалацији.
Коначно, пише Евстафијев, четврти фактор могла би бити димензија унутрашње политике.
Рат за који су неки у Вашингтону у почетку очекивали да ће трајати око пет дана сада се широко предвиђа да ће трајати месецима. Такав продужени конфликт ствара плодно тло за политичку кризу унутар САД.
Трампова подршка у Вашингтону слабила је већ и пре почетка рата. Како се конфликт буде одуговлачио, политичке последице постајаће све видљивије.
Пре или касније, амерички политичари мораће да се суоче са послератном стварношћу, укључујући хуманитарне последице конфликта за Иран и дестабилизацију регионалних савезника Вашингтона.
"На том пољу, међутим, Москва тешко да може помоћи Доналду Трампу. Русија може помоћи да се олабаве неке нити иранског чвора, али политички проблеми које овај рат ствара унутар Сједињених Америчких Држава остају одговорност самог Вашингтона", закључује Дмитриј Евстафијев.
Live
