Док су НАТО бомбе још падале на Триполи лета 2011. године, друга врста предатора кружила је либијском престоницом из сигурности градске куће на Менхетну.
Новообјављена документа Министарства правде САД откривају да је Џефри Епстин, осрамоћени финансијер и наводни израелски обавештајни агент, такође био геополитички лешинар који је желео да се нагости остацима либијске државе, пише за РТ интернешенел Мустада Фетури, либијски академик, новинар и аналитичар.
Епстинова приватна преписка открива план да се заобиђе међународно право и искористи 32,4 милијарде долара либијске имовине замрзнуте у САД. Трагедија либијског народа представљена је као комерцијална прилика.
У мејлу под насловом "Њујорк – Оптика је важна", Епстинов сарадник Грег Браун позвао га је да финансира састанак на високом нивоу са будућим либијским лидерима током Генералне скупштине УН. Мете нису били споредни играчи; међу њима су били др Мохамед Магаријаф, који ће ускоро постати шеф либијске државе, и његови кључни саветници, др Ноа и Фадел Хшад.
Браун је идентификовао овај трио као људе који ће ускоро имати мандат за преговоре са глобалним гигантима попут "Голдман Сакса". Награда је била запањујућих 40 милијарди долара у имовини Либијске инвестиционе управе (ЛИА), уложене широм подсахарске Африке, поред износа замрзнутих у америчким банкама.
Нудећи да "идентификују, управљају и монетизују" ова средства, Епстинов круг је настојао да се позиционира као врховни чувар либијске послератне економије – "игра" за коју је Браун обећао да ће им донети стотине милиона долара.
Њујоршка оптика
Операција је заправо била приватизовани обавештајни подухват осмишљен да искористи вакуум либијске државе. Додатни мејлови из истог периода откривају да Епстинова мрежа није радила изоловано и да су бивши оперативци британског МИ6 и израелског Мосада били "спремни да помогну" у потрази за либијским милијардама.
Овај тајанствени савез није посматрао 32,4 милијарде долара замрзнутих средстава у САД – као и додатних 40 милијарди долара у афричком портфолију – као заштићено суверено богатство, већ као "значајну прилику".
Користећи "неустрашиву" репутацију коју је Грег Браун приписао Епстину, група је планирала да убеди младо либијско руководство да само они имају "снагу" да се крећу кроз мрежу глобалних финансија и поврате "украдену" имовину земље.
Да би оправдала ову невиђену финансијску интервенцију, Епстинова мрежа се ослањала на пажљиво конструисану нарацију која је целокупно либијско богатство у иностранству приказивала као "украдено и злоупотребљено" од стране породице Гадафи – тврдња која никада није доказана.
У стварности, ова имовина је била легитимно улагање либијских државних фондова, уложено у акције водећих компанија попут "Пирсона" и глобалних банкарских гиганата. Представљајући диверзификовани државни портфолио као "криминални приход", Епстинопви људи и њихови обавештајни сарадници тражили су правну рупу како би заобишли санкције УН и извукли "накнаду за непредвиђене околности" из богатства које је припадало либијском народу – не једној породици.
Стратегија криминализације државне имовине
Ова стратегија криминализације државне имовине била је посебно агресивна широм афричког континента. Током хаоса 2011. године, сталне гласине (често подстакнуте западним обавештајним службама) приказивале су Либијски афрички инвестициони портфолио као Гадафијев лични фонд, а не као легитимно средство развоја.
Ова нарација је достигла врхунац са оптужбама у које је умешан бивши јужноафрички председник Џејкоб Зума. Појавиле су се тврдње да је Зума примио 30 милиона долара у готовини (па чак и залихе злата и дијаманата) од покојног либијског лидера на "чување". Иако је Зума више пута негирао ове тврдње, прича о "Гадафијевим билионима" послужила је сврси. Омогућила је играчима у сенци попут Епстина да третирају суверене инвестиције континента као "нестало благо" које је на располагању, а не као државну имовину која је требало да остане под заштитом међународног права.
Права опасност Епстинове "њујоршке оптике" био је покушај формализовања старатељства у сенци над либијским сувереним институцијама пре него што су уопште могле бити обновљене. Циљајући појединце задужене за преговоре о нагодби са "Голдман Саксом", Епстин је желео да успостави преседан када би приватни, неодговорни посредници управљали правним споровима нације.
Ово је био директан напад на финансијски суверенитет Либије, након напада на њен политички суверенитет.
Док су мисија Уједињених нација и међународна заједница говориле о "преласку на демократију", Епстинови документи откривају паралелну стварност: трку да се осигура да ЛИА остане црна кутија којом управљају посредници са седиштем на Менхетну. Ово мешање је вероватно допринело годинама парница и унутрашњих подела које су ефикасно парализовале милијарде долара државног богатства – остављајући либијски народ да плати цену за процес "опоравка" који су осмислили предатори за предаторе.
Гадафијево фантомско благо
Можда најосуднија оптужница за ову интервенцију је да је изграђена на финансијском фантому. Петнаест година међународна заједница је засипана причама о "Гадафијевим скривеним билионима" – наратив који је Епстинова мрежа жељно експлоатисала да оправда своје услуге "опоравка".
Ипак, стварност из 2026. године остаје сурова: Никада није пронађен ниједан лични банковни рачун или тајна залиха која припада покојном Муамеру Гадафију. Милијарде замрзнуте на Западу су, и увек су биле, документована институционална имовина ЛИА. ЛИА је основана 2006. године како би, између осталог, инвестирала новац од нафте за сиромашне породице у земљи.
Иронично, док је Запад приказивао покојног Гадафија као човека који гомила богатство нације, историјски записи показују сасвим другачију намеру. Већ у фебруару 2009. године, Гадафи се јавно залагао за радикални план за демонтажу државне административне корупције директном дистрибуцијом богатства од нафте либијском народу. Тврдио је да богатство треба да буде стављено у руке грађана да сами управљају својим пословима – предлог који је наишао на жесток отпор саме бирократије која се касније срушила 2011. године.
Представљајући овог заговорника дистрибуције богатства као обичног лопова, Епстинови сарадници су створили неопходно морално покриће за циљање сувереног капитала државе. Заменили су план за национално оснаживање шемом за приватну пљачку.
Врх леденог брега
Предаторски интереси личности попут Епстина само су врх много већег леденог брега у пејзажу после 2011. године дефинисаном систематском, државно спонзорисаном пљачком.
Док је међународна заједница јавно била опседнута "замрзнутом" имовином у иностранству, домаћа реалност је била насилно "черупање" националног богатства. Према извештајима Либијског бироа за ревизију и разних организација за надзор транспарентности, процењује се да је између 100 и 200 милијарди долара нестало у црној рупи корупције, институционалног расипништва и директне крађе од пада државе 2011. године.
Ова корупција није само унутрашњи неуспех; она је подстакнута управо недостатком надзора који је омогућило западно "ослобађање" Либије и који су Епстинове шеме "приватног опоравка" покушале да искористе.
Примарни мотор за ову крађу великих размера је Централна банка Либије и њен озлоглашени систем акредитива. Стручњаци тврде да је овај механизам искоришћен за одвођење милијарди путем лажног увоза – где се чврста валута обезбеђује по званичним курсевима за пошиљке "робе" које често никада ни не стигну.
Размере овог одлива су запањујуће: У једном једином периоду од 13 недеља 2021. године, издато је 2,5 милијарди долара у акредитивима, а огроман део тог богатства једноставно је нестао у сивој економији.
Историјска је чињеница да се Либија, као и многе земље у развоју, суочила са значајним изазовима корупције пре 2011. године. Међутим, накнадни вакуум моћи и уставна фрагментација трансформисали су проблем у системску катастрофу.
Од фебруара 2026. године, Индекс перцепције корупције "Транспаренси интернешенела" рангира Либију на 177. место од 182 земље. Са резултатом од само 13 од 100, Либија је сада званично призната међу 6 најкорумпиранијих земаља на Земљи, заглављена заједно са ратом разореним државама попут Сирије и Јемена.
Ова транзиција од функционалне, иако мањкаве, државе до глобалног изузетка за корупцију је крајњи доказ неуспеха интервенције из 2011. године. "Сок" који је Епстинов круг покушао да исцеди испразнио је националне институције, остављајући либијски народ да настањује једно од финансијски најбезаконијих окружења у модерној историји, закључује Фетури.