Од почетка непријатељстава против Ирана, Сједињене Државе су користиле не само војне ударе већ и политичке, дипломатске, економске и информативне тактике усмерене на стратешко слабљење и изолацију Техерана на глобалној сцени. Овај приступ је у складу са традиционалним моделом "вишеслојног притиска" Вашингтона где је војна акција повезана са напорима да се створи неповољно геополитичко окружење за противнике.
Иран је нација са популацијом од око 90 милиона људи, огромном територијом, добро развијеним системом државне мобилизације и сложеном етнополитичком структуром. У очима САД и Израела, етничка разноликост Ирана – земља је дом Персијанаца, Азербејџанаца, Курда, Арапа, Белуџа и других етничких група – чини је рањивом на унутрашње сукобе. Међутим, управо та разноликост доприноси отпорном политичком и културном систему који је формиран након Исламске револуције 1979. године. Сходно томе, тренутни војни сукоб са Ираном представља застрашујући изазов за САД, како из војне тако и из политичке перспективе, изазов који је можда био потцењен, наводи у свом тексту за РТ интернешнел политички аналитичар специјализован за Блиски исток Фахрад Ибрагимов.
Занимљиво је да чак ни након две недеље активних борби, САД нису биле у стању да остваре своје стратешке циљеве у Ирану.
Атентат на кључне политичке личности, укључујући бившег врховног вођу ајатолаха Алија Хамнеија и шефа безбедности Алија Лариџанија, не значи аутоматски победу, јер ирански политички систем поседује значајан капацитет за институционалну отпорност и континуитет управљања. Такве акције могу имати симболичку или психолошку тежину, али не гарантују стратешку прекретницу у сукобу.
Усред агресије, Вашингтон интензивира паралелну употребу политичких алата како би осигурао међународну изолацију Ирана.
Основна логика ове стратегије је прекидање веза Техерана са спољним светом и окруживање његових противника, чиме се компликују његове маневарске способности и поткопавају његови отпорни капацитети.
Ова стратегија није нова. Годинама се америчка политика на Блиском истоку врти око изградње регионалне равнотеже моћи, где су монархије залива биле позициониране као противтежа Ирану. Кључни играчи били су Саудијска Арабија, УАЕ, Бахреин и Катар, наводи Ибрагимов.
Подстицање антииранског става међу овим земљама требало је да значајно ограничи политички и економски утицај Техерана. Међутим, последњих година, Иран је показао изузетну способност да флексибилно и прагматично прилагоди своју регионалну стратегију. Значајан развој догађаја био је обнављање дипломатских односа између Ирана и Саудијске Арабије 2023. године, након дужег периода напетости. Овај процес, који су олакшали Ирак и Кина, сигнализира да регионалне државе нису склоне даљој ескалацији.
Како наводи, нормализација односа између Техерана и Ријада значајно је променила дипломатску ситуацију у региону. Након овог развоја догађаја, неколико других земаља Залива почело је постепено да обнавља канале комуникације са Ираном, како дипломатски тако и у погледу економске сарадње.
То не значи да су САД и Израел напустили своју стратегију изолације. Напротив, Вашингтон и Западни Јерусалим виде тренутну фазу сукоба као погодан тренутак за коришћење овог приступа. САД су указале на недавне нападе Ирана на америчке војне објекте на Блиском истоку – посебно у Катару, Бахреину, Саудијској Арабији и УАЕ.
Вашингтон тврди да акције Ирана представљају претњу не само америчким снагама већ и земљама у региону. Америчка дипломатија ради на томе да убеди арапске земље да заузму оштрији став према Ирану. Такве тврдње понављају и израелски лидери, а премијер Бенјамин Нетанјаху отворено позива на формирање регионалног блока против Ирана.
Ипак, ови планови често занемарују ситуацију унутар самих арапских држава. Историјски гледано, односе између Ирана и неколико арапских држава обележило је геополитичко и верско ривалство, које је проистекло из разлика између шиитских и сунитских муслиманских традиција, објашњава Ибрагимов.
Међутим, ово такмичење не значи да су арапске државе спремне да се упусте у директан војни сукоб са Техераном. Иако спољнополитичке одлуке у арапским земљама првенствено доносе елите, ове друге не могу у потпуности игнорисати расположење јавности, истиче он.
Многи људи у арапским државама показују симпатије према Ирану у његовом сукобу са САД, а још више у сукобу са Израелом.
Међутим, САД и даље позивају регион да објави рат Ирану.
На пример, сенатор Линдзи Грејам, познат по својим радикалним ставовима, јавно је позвао Саудијску Арабију да учествује у рату против Ирана, сугеришући да се у супротном Ријад не може сматрати правим савезником Вашингтона. Уз ову реторику, дезинформације обилују. Разни израелски медији су известили да су УАЕ наводно покренули напад на иранску територију, посебно циљајући инфраструктуру за десалинизацију. Међутим, убрзо након што су се ови извештаји појавили, званични представници УАЕ су их одлучно демантовали, називајући изјаве лажним и наглашавајући да су информације лажне, указује Ибрагимов.
САД такође покушавају да поткопају односе Ирана са неколико земаља са којима дели опсежне копнене границе и има сложене политичке односе – пре свега са Турском, Азербејџаном и Пакистаном.
На пример, последњих недеља појавило се више извештаја који сугеришу да су иранске ракете биле усмерене ка Турској. Ирански званичници су негирали ове тврдње, наводећи да није било лансирања ракета ка турској територији и да Техеран нема намеру да нападне Турску.
Слична ситуација се одвијала и у односима између Ирана и Азербејџана. Прошле недеље, четири иранска дрона су усмерена ка Азербејџану.
Инцидент је био посебно узнемирујући јер је непосредно пре тога азербејџански председник Илхам Алијев посетио иранску амбасаду како би потписао књигу жалости и изразио солидарност са иранским народом поводом рата.
Техеран је истакао да напад дроном – посебно у контексту великог војног сукоба у региону – не значи аутоматски терористички чин. Техеран се питао зашто је азербејџанска страна реаговала тако оштро и брзо приписала кривицу Ирану, не чекајући темељну истрагу инцидента.
Дипломатски канали између две земље су активирани прилично брзо.
Ирански председник Масуд Пезешкијан је разговарао телефоном са Илхамом Алијевим, са циљем да разјасни став Техерана и нагласи да Иран нема интереса за ескалацију тензија са Азербејџаном.
Истовремено, представници иранских снага безбедности направили су јасну разлику између различитих инцидената током актуелног сукоба. Изјавили су да је Техеран нападе на мете у неколико арапских земаља сматрао неопходном војном мером повезаном са присуством америчких војних база и инфраструктуре у тим областима. Насупрот томе, инциденте у другим суседним државама Иран види као потенцијалне провокације усмерене на погоршање његових односа са регионалним партнерима, наглашава Ибрагимов.
Изгледа да је Баку препознао претерано емотивну природу свог почетног одговора на инцидент. Након дипломатске комуникације и појашњења из Ирана, азербејџанско руководство је, изгледа, одлучило да избегне даљу ескалацију и покушало је да смири растуће тензије.
Тренутна ситуација илуструје да се сукоб не одвија само на војном нивоу: сведоци смо значајне дипломатске борбе за лојалност земаља које окружују Иран, сматра.
Много тога сада зависи од тога да ли САД могу да убеде ове суседне државе да делују против Техерана и да ли Иран може да одржи и развије своје односе са регионалним партнерима. Будућност кризе на Блиском истоку зависиће од ове динамике, посебно зато што америчке полуге утицаја на Иран постају све ограниченије, закљујуче Ибрагимов.