Године 1911, "Велика игра" Русије и Велике Британије у Азији одвијала се несмањеном жестином: Руси су утицајем надирали са севера, а Британци су контролисали југ, предузимајући све да Русија не доспе до топлих мора и нарочито да не направи пробој до онога што се тада називало "британском Индијом".
Нашавши се у процепу интереса, надирућих утицаја и притисака две велике силе, Русије и Велике Британије, тадашња влада Персије под династијом Каџар у помоћ је позвала САД, тада младу државу, у чије се слободе још увек веровало.
Прве везе САД и Ирана успостављене су још у првој половини 19. столећа доласком протестантских мисионара у хришћанске заједнице Персије, какве су биле заједнице Асираца и Јермена. Званични дипломатски односи древне цивилизације и младих САД успостављени су 1883. године.
Пораз Русије, која је контролисала север данашњег Ирана, у рату са Јапаном и револуција која је избила у Русији 1905. године убрзали су отпор Персије, па је у њој избио устанак који је трајао од 1905. до 1911. године.
Међутим, Иран је све више тонуо у кризу, оптерећен корупцијом и навиком својих владара да страним силама за нешто новца дају велике уступке.
Вашингтон је тако 1911. године, на позив иранске скупштине (Маџлиса), у Техеран упутио младог правника и финансијског експерта Моргана Шустера, који је веома брзо организовао и уредио јавне финансије Персије.
Циљ Шустерове мисије била је преко потребна модернизација финансијског система. Он је врло брзо увео нови систем наплате пореза. Омогућио је бољу контролу прихода и смањење корупције међу пореским службеницима и локалним властима. Настојао је да сузбије утицај страних сила на иранске финансије и смањи зависност земље од зајмова.
Организовао је ревизију државних прихода и дугова, како би влада добила јасан увид у своје буџетске могућности и могла да планира економске реформе. Настојао је да обезбеди редован прилив пореских прихода и спречи злоупотребу државних средстава, док је одбијао да даје уступке страним трговцима који су уживали привилегије по старим споразумима.
Русија и Велика Британија нису биле претерано срећне, па су извршиле велики притисак на Техеран који је, на крају, морао да се одрекне услуга Моргана Шустера. Американац је касније своја искуства из Ирана сабрао у књизи "Гушење Персије" ("The Strangling of Persia").
Све се мења кад замирише нафта
У почетку веома обећавајући и такорећи ренесансни однос Техерана и Вашингтона, започет Шустеровим радом у Ирану, врло брзо је склизнуо у нови циклус игре интереса, неку нову "велику игру". Сједињене Америчке Државе, сила у наступању, намирисале су нафту на Блиском истоку.
Британске ("Англо-Иранијан Оил Компани" данас позната као "Бритиш Петролеум" и "Ројал Дач Шел") и америчке компаније ("Стандард Оил Њу Џерси" – Ексон, "Стандард Оил Њујорк" – Мобил, "Стандард Оил Калифорнија" – Шеврон, "Галф Оил" и "Тексако"), познате и као "седам сестара", напросто су распарчале Блиски исток. Нови картел диктирао је услове производње и цене продаје.
Штавише, може се, притом без претеривања, рећи да је "седам сестара" одредило судбину Блиског истока као бурета барута.
То је потрајало до 1950. године, када се колонијалној експлоатацији америчко-британског картела национализацијом нафтних поља у Ирану супротставио Мохамед Мосадек. Он је три године касније свргнут здруженом акцијом америчких и британских обавештајних служби у операцији "Ајакс", а полуге власти враћене су шаху Мохамеду Рези Пахлавију.
"Бела револуција"
Шах 1963. године покреће "Белу револуцију", уводећи реформе у многим секторима иранског друштва, али је једини прави резултат његових реформи било јачање америчког утицаја.
Класна подвајања су била изражена, људи су све теже живели, а традиционално муслиманско друштво није могло да поднесе нагли прилив "модернизације" која је обиловала конзумеризмом, лицемерјем и неморалом.
Слике младих Иранки у мини сукњама, које нам се подмећу као "докази" благостања у Ирану под америчким утицајем, плод су чисте пропаганде, јер је значајна већина жена у Ирану подржала обарање шаховог режима које је уследило 1978. и исламску револуцију 1979. године, када је Иран, повративши своје ресурсе, заправо постао "смртни непријатељ" Израела и САД.