Филозоф по образовању, безбедњак по функцији, прагматичар по репутацији - шеф безбедности Ирана Али Лариџани убијен је јуче са својим сином Мортезом у америчко-израелском нападу.
Са Лариџанијем није нестао само још један високи ирански званичник, отишао је човек који је деценијама стајао на раскршћу безбедности, политике и дипломатије. Био је један од ретких људи у врху власти који је истовремено умео да говори и језиком моћи и језиком разума; довољно тврд да припада систему и довољно проницљив да разуме цену сваког рата.
Иранске власти његову смрт представљају не као крај, већ као "испуњење дугогодишњег сна", оствареног после живота посвећеног држави, револуцији и ономе што ирански званични језик назива путем отпора. Највиши државни врх, од председника Масуда Пезешкијана, преко команданта иранске војске до шефова парламената и правосуђа, опростио се од њега у тону који је истовремено и некролог и заклетва: његова крв ће бити освећена.
Кенедијеви Ирана
Лариџани је рођен 1958. године у Ираку. Његов отац Мирза Хашем Амоли био је велики ајатолах, који се у Наџаф преселио 1931. године због прогона у време Резе Шаха Пахлавија, а у Иран се вратио када је Лариџани био трогодишњак. Његова браћа су у Ирану заузимала највише положаје у правосуђу и државном апарату, а породичне везе са Исламском Републиком додатно су учвршћене Лариџанијевим браком са ћерком Мортезе Мотахарија, једног од најближих сарадника Руколаха Хомеинија. О угледу његове породице можда најбоље сведочи чињеница да ју је амерички магазин "Тајм" својевремено назвао - Кенедијеви Ирана.
Ипак, оно што је Лариџанија издвајало није била породица, већ његов ум. За разлику од многих људи из врха иранске власти, он није долазио искључиво из света верских школа и са револуционарном биографијом. Дипломирао је математику и информатику на Универзитету Шариф, а затим магистрирао и докторирао западну филозофију на Универзитету у Техерану. Докторску тезу посветио је, и то на наговор угледног исламског учењака, касније таста Мотахарија, немачком филозофу из 18. века Имануелу Канту. И тај податак није тек егзотична фуснота у биографији једног безбедњака, већ сведочанство о човеку који је, унутар једног тврдог револуционарног система, ипак припадао свету идеја.
У причи о Лариџанију и Канту види се и један необичан контраст између иранског политичара и америчког лидера који ових дана кружи друштвеним мрежама: у очима твитераша Лариџани је "елоквентан, сталожен лик", док ПОТУС "са качкетом, вокабуларом и манирима" личи на "дилера девиза".
Од Револуционарне гарде до директора Јавног сервиса
И сам Лариџани је човек контраста: као младић прошао је кроз Револуционарну гарду, где је током осамдесетих година прошлог века напредовао до места заменика команданта, касније је постао успешан директор Јавног сервиса и читаву деценију посветио јачању домаћег програма. Био је и министар културе, председник парламента и чувар најосетљивијих безбедносних полуга државе.
На месту секретара Врховног савета за националну безбедност, на које је дошао 2005. године, Лариџани није био пуки чиновник система, већ човек коме је поверен најосетљивији досије иранске државе: нуклеарно питање. То је био посао на којем се није преговарало само о центрифугама и обогаћивању уранијума, већ о границама иранске суверености, о притиску Запада и о томе колико далеко Техеран може да иде а да не буде сломљен. Управо у његово време Иран је обновио активности обогаћивања уранијума, што је земљу довело пред Савет безбедности Уједињених нација, под удар Међународне агенције за атомску енергију и под нови талас санкција. Био је то тренутак у којем је Лариџани стајао на једној од најзапаљивијих тачака светске политике.
Међутим, ни у самом врху Ирана није било јединства. Са тадашњим председником Махмудом Ахмадинеџадом разишао се управо ту где се тада, а и сада прелама судбина државе: на питању нуклеарне политике. Оставка 2007. није била крај његове каријере, већ само промена позорнице. Колико наредне године ушао је у парламент као посланик из Кома, светог града иранског шиизма, а потом преузео место председника Меџлиса, на којем ће остати у три узастопна мандата, све до 2020. године.
Током година постао је један од ретких људи у Ирану који су истовремено разумели и унутрашњу механику система и језик света изван њега. Док је земља живела под санкцијама, под притиском и у непрекидном спору са Западом, Лариџани је био међу онима који су гурали кроз институције оно што је за Техеран било од пресудне важности. Зато није случајно што је управо он одиграо важну улогу у обезбеђивању парламентарне подршке за нуклеарни споразум из 2015. године - договор који је доказ да Иран уме да преговара а да се не одрекне себе.
Када га је 2020. године ајатолах Али Хамнеи поставио за једног од својих главних саветника и члана Савета за утврђивање интереса система, то није било почасно склањање у страну. Напротив, био је то знак да Лариџани остаје човек од поверења, неко ко не мора увек да буде у првом плану да би био у самом центру одлучивања.
Највишу функцију никада није освојио. На председничким изборима 2005. завршио је тек шести, са 5,94 одсто гласова, али је то само наизглед био пораз. Лариџани је остао важан и онда када није освајао функције које највише привлаче пажњу јавности. И у томе што је опстајао, враћао се и остајао утицајан чак и када су други изгледали гласније или моћније, била је његова снага.
Лариџани - човек и за унутрашњу и за спољну политику
Његово убиство осудила је Москва, а Дума изразила саучешће подсећајући да је "увек бранио интересе Ирана, борио се за независност и бранио право своје земље на суверени развој".
Лариџани је био и онај који је, подсећају ирански медији, месец дана после Дванаестодневног рата Ирана и САД, отпутовао у Москву и са руским председником Владимиром Путином разговарао о иранском нуклеарном програму и растућим тензијама у Западној Азији. То је био доказ да Лариџани није био само чувар унутрашњег поретка, већ и један од људи преко којих је Иран разговарао са светом кад је било најопасније.
И није само одржавао везе са Русијом и Кином, могао је да разговара и са онима које Иран назива непријатељима - Сједињеним Америчким Државама. Међутим, после америчко-израелских удара, променио је тон: човек који је дуго носио етикету прагматичара, постао је глас отпора.
"Америка и ционистичи режим су запалили срце иранског народа... Ми ћемо запалити њихова. Учинићемо да ционистички злочинци и бестидни Американци зажале због својих дела. Храбри војници и велики народ Ирана даће незаборавну лекцију пакленим међународним угњетачима", написао је Лариџани на Иксу 1. марта, 24 сата након што су САД и Израел убили ајатолаха Алија Хамнеија и 175 девојчица у основној школи у Минабу.
Али његова важност није била у оштрим изјавама, колико у чињеници да је припадао оној врсти политичара који разумеју како систем опстаје после удара. Многи су у њему видели мост између војске, државе и могућег изласка из кризе, па зато данас његова смрт носи већу тежину од саме функције коју је обављао.
Са Алијем Лариџанијем нестао је и један од ретких људи у иранском врху који су могли да повежу два света - свет конфронтације и свет договора. Неписано правило каже да после сваког губитка системи често избацује млађе, тврђе и нестрпљивије људе, па је његов одлазак сасвим сигурно додатно сузио простор за тражење излаза из сукоба.
Да ли је Америка, пуцајући у Лариџанија, пуцала себи у ногу?