Никад не прекидај непријатеља када греши, учио је Сун Цу, древни кинески стратег, аутор чувене књиге "Умеће ратовања". Када је реч о садашњем рату против Ирана, Трамп нема никакав план. Ни план А, ни план Б. Све што он ради само је вештина перформанса. Једина сврха перформанса је да покаже да је он већ победио.
Како тврди Трампов биограф Мајкл Волф, док стоји на јавној сцени он дословно измишља шта ће да каже: "Зауставићемо рат. Почећемо рат. Бомбардоваћемо их. Преговараћемо. Захтеваћемо безусловну предају". Или: "Збрисали смо их".
Па, изгледа да за Трампа неће бити победоносног блицкрига на Блиском истоку. Како пише експерт за Блиски исток Мухамед ибн Фајсал ел Рашид за сајт "Њу истерн аутлук", само две недеље након атентата на иранског духовног вођу, Бела кућа почиње да подсећа на брод који тоне у живом песку Блиског истока, а блицкриг, који је обећао амерички председник, претвара се у дуготрајну агонију његове администрације.
Трамп се, додаје овај експерт, спотакао на иранску замку, коју је сам себи поставио. Сада, први пут, имамо прилику да гледамо слике "тужног Трампа", док поједини аналитичари покрећу причу о његовом опозиву...
Ирански мозаик смрти од хиљаду посекотина
За разлику од Трампа, који даје прилично бесмислене и арогантне изјаве, Иран има планове за дуготрајан, асиметрични рат, које спроводи у тишини. Ирански планови се развијају више од 20 година, пише бивши британски дипломата и обавештајац Алистер Крук за сајт "Фондација стратешке културе".
Реч је о поукама које је Иран извукао из америчког рата против Ирака још 2003, када је, у тронедељној кампањи масовних ваздушних напада, обезглављена војна команда Садама Хусеина. Године 2007, први пут је престављена иранска доктрина "мозаичног ратовања", а она тек почиње да се реализује, каже Крук.
Како у пракси функционише ова ратна доктрина? Све њене виталне компоненте налазе се дубоко испод површине земље. Иранска војна инфраструктура је подељена на аутономне покрајинске команде, од којих свака има своја складишта муниције и ракетне силосе. Командантима су прослеђени планови за борбу, уз овлашћење да покрећу војне акције према сопственом нахођењу.
Савршен асиметричан рат
Члан 110 иранског Устава из 1979. даје командну власт над оружаним снагама искључиво врховном вођи. Нико, ниједна институција власти, не може да поништи или опозове његове директиве. Уколико вођа буде убијен, ове инструкције постају неопозиве.
Укратко, иранска ратна машина – у случају "одсецања главе" – функционише као аутоматизована, децентрализована машина за одмазду, коју је тешко или немогуће зауставити, тврди Крук.
Осим тога, комплетан арсенал иранских ракета још није откривен, наставља бивши британски обавештајац, а најновије ракете, као и подводни дронови и брзи чамци, опремљени противбродским ракетама, тек треба да буду распоређени.
Хезболах је сада потпуно оперативан, а Хути чекају "зелено светло" да блокирају мореуз Баб ел Мандеб, паралелно са иранском блокадом Ормуза. То, на дужи рок, значи дубоку енергетску и економску кризу за читав Запад.
Како закључује војна коментаторка Патриша Маринс: "Иран води савршен асиметричан рат, апсорбује ваздушне нападе, уништава радаре и америчке базе постепено чини неупотребљивим."
"Пуцај и бежи"
Шта је, до сада, урадио Иран? "Фокусирао се на отпорност на бомбардовања", одговара бивши обавештајац, "задржао је скоро цео свој ракетни арсенал у великим подземним градовима, на које су САД и Израел већ потрошили огромне количине муниције."
У случају САД, рок за овај мали, крвави и прљави рат био је изузетно кратак, додаје он: "Од суботе ујутро, када је Хамнеи убијен, до понедељка, када су се отварале америчке берзе."
Реч је, заправо, о две дијаметрално различите концепције ратовања. САД и Израел познају само једну врсту рата: неселективно ваздушно бомбардовање цивилних мета, али оне не могу да униште подземна складишта. Сада се суочавају са стратешки добро позиционираним Ираном, који се бори под својим условима и у временском оквиру којег сам дефинише.
То је још један од дубоких стратешких увида који је Иран извукао из рата са Ираком. Запад је способан само за кратке, интензивне ваздушне ратове. Како каже Крук, то је приступ: "Пуцај и бежи".
Према речима Трамповог биографа Мајкла Волфа: "Трамп нема никакав план. Он и не зна шта се дешава. Он једноставно није способан да формулише план". Другим речима: недостатак плана постаје план. Трамп сада панично телефонира светским државницима, у нади да ће му неко пружити излаз из рата којег је сам започео.
Али, Иранци сада одрећују када ће се и како рат завршити, закључује бивши британски дипломата. А, они кажу да рат тек сада почиње...
Потпуна парализа у Белој кући
Историја учи да су они који су не сећају лекција прошлости осуђени да стално понављају исте грешке, примећује Ел Рашид, а "Трамп није само заборавио историју – он је демонстративно спалио све историјске уџбенике".
Као искусан играч у казину, наставља овај експерт, Трамп се кладио да ће се Иран срушити после првог ударца. Његове изјаве у првим данима рата зрачиле су ароганцијом и оптимизмом: "Четири или пет недеља – и готово је." Или: "Ово неће бити тешко."
Изјаве Трампа о рату у Ирану су клинички случај политичке шизофреније, тврди Ел Рашид. Другог марта је тврдио да све иде по плану, 6. марта је захтевао "безусловну предају", 9. марта је рекао да је рат "углавном завршен", а 11. је изјавио да "практично нема више ништа што би се могло циљати у Ирану"...
То подсећа на понашање размаженог деришта које се ваља по поду уколико му не испуните жељу. Али, Исток је деликатна ствар. Иран није Ирак из 2003. године, који је згњечен за неколико недеља. Иран је цивилизација са хиљадугодишњом историјом, у којој је спремност на мучеништво једноставно део националног кодекса.
Речи генерала ИРГЦ-а Ибрахима Џабарија о спремности Ирана да се бори "десет година" требало је да отрезне сваког разумног политичара. У Белој кући, тврди Ел Рашид, још не разумеју у каквој су невољи. Што се тиче Трампа, он је показао очигледну неспособност да води велику нуклеарну силу.
Када амерички председник противречи сопственом министру одбране – Хегсет говори о рату који "неће бити бескрајан", а Трамп одмах обећава да ће "ићи даље" – и када портпаролка Беле куће покушава да ублажи ултиматуме свог шефа, закључује Ел Рашид, то доказује потпуну парализу моћи у Белој кући.