Куба можда улази у свој најзначајнији тренутак од распада Совјетског Савеза. Продубљивање економске кризе, несташице струје, масовне миграције и растући немири спојили су се са нечим још значајнијим: директним преговорима са Сједињеним Државама о будућности острва.
Кризу све више обликује агресивнији приступ САД. Државни секретар Марко Рубио, који је и сам кубански Американац, оркестрирао је преговоре са званичницима Хаване док је надгледао кампању притиска усмерену на присиљавање на политичке и економске уступке.
"Мора драматично да се промени јер је то једина шанса коју има да побољша квалитет живота свог народа", рекао је Рубио прошлог месеца.
Председник Доналд Трамп је недавно рекао да очекује "част да освоји Кубу", описујући острво као "ослабљену нацију" усред потпуног колапса електроенергетске мреже изазваног блокадом нафте. Прошлог месеца је рекао да се кубанска револуција суочава са највећим тестом до сада.
Кампања притиска на Куби уследила је након што су САД отеле венецуеланског лидера Николаса Мадура, кључног нафтног спасиоца Хаване, и долази у тренутку када Вашингтон ескалира свој рат против Ирана након убиства врховног вође Алија Хамнеија у ваздушном нападу.
Амерички званичници су инсистирали на смењивању председника Мигела Дијаза-Канела, рекли су извори за "Њујорк тајмс", иако нису захтевали потпуну промену режима. Циљ је, чини се, управљана трансформација – она која одражава аспекте онога што је Вашингтон покушао у Венецуели, али без хаоса потпуног колапса.
Куба се можда неће срушити преко ноћи. Али ово све више изгледа као тренутак када ће њен систем престати да функционише као некада. Модел који је изградио Фидел Кастро, слаби.
Сада, са прекидом помоћи из Венецуеле, економијом у слободном паду и појачаним притиском САД, тај систем почиње да попушта.
Ово не значи нужно да комунистичка владавина завршава сутра. Али указује на крај комунистичке Кубе каква је постојала деценијама: стабилна, централизована и способна, барем минимално, да издржава своје становништво.
Без обзира да ли промена долази кроз реформе, немире или спори пад, стари модел више није одржив.
"Њузвик" је саставио три вероватна сценарија "завршне игре".
1. Контролисана чистка на врху
Највероватнији исход тренутно изгледа као реконструкција руководства која оставља систем углавном нетакнутим.
Дијаз-Канел и други старији званичници блиско повезани са Фиделом Кастром могли би бити смењени као део договореног споразума.
САД су сигнализирале да би уклањање кубанског председника могло да откључа економске реформе које су дуго блокирали тврдолинијаши. Али основна структура моћи – Комунистичка партија, војска и државне пословне мреже које доминирају економијом – готово сигурно би остале на месту.
У том сценарију, прагматичнији инсајдер би преузео власт. Премијер Мануел Мареро Круз, технократа који се пробио кроз туристички сектор и одржава везе са пословним интересима повезаним са војском, један је од могућих наследника. Он би могао да игра улогу коју Делси Родригез игра у Венецуели.
Потпредседник Салвадор Валдес Меса, лојалиста странке са деценијама у комунистичкој хијерархији, представља традиционалнију опцију континуитета.
Друга могућност је личност из војске или из ужег круга Раула Кастра, која се представља као "реформатор" нудећи само ограничене уступке.
Циљ би био јасан: скромне тржишне реформе, селективна политичка прилагођавања и постепено отварање америчком пословању. То би био систем ближи вијетнамском моделу него истинској политичкој транзицији.
2. Изненадни раскид и прелазак на демократију
Други сценарио је истинско политичко отварање изазвано немирима или потпуним економским колапсом.
Куба је већ под екстремним притиском. Нафтна блокада коју су увеле САД оштро је смањила залихе горива, осакаћујући економију и доприносећи националним нестанцима струје, несташици хране и растућем бесу.
Протести постају све чешћи и насилнији како се свакодневни живот погоршава.
Ако тај притисак преплави државу, Куба би могла брзо да се креће ка неком облику брзе политичке транзиције. Али за разлику од Источне Европе 1989. године, не постоји организована опозиција спремна да преузме власт.
Деценије репресије, изгнанства и фрагментације оставиле су земљу без јасног алтернативног вођства. У вакууму би се могле појавити нове личности.
Дисиденти попут Хосеа Данијела Ферера и уметници који су постали активисти попут Луиса Мануела Отера Алкантаре имају видљивост унутар земље, док би се лидери у егзилу, попут Марије Паје, могли вратити како би помогли у обликовању транзиционог процеса.
Постоји и хибридни исход. Реформски оријентисан инсајдер, потенцијално подржан од стране војске, могао би привремено да преузме контролу – надгледа изборе и управља контролисаном транзицијом, сличном онима виђеним у Шпанији и деловима Латинске Америке.
Ризици су високи. Венецуела показује како економски колапс у комбинацији са спољним притиском може проузроковати продужену нестабилност уместо демократских промена. Иран, у међувремену, илуструје како режими под сталним спољним притиском могу да се ојачају уместо да падну.
Куба би могла да следи било који пут – или да зацрта подједнако хаотичан средњи пут.
3. Спор пад, масовни егзодус
Трећи сценарио је најмање драматичан, али је већ у току: спор, мучан пад.
У овом сценарију, режим опстаје, али земља, одсечена од венецуеланске нафте и гурнута у потпуну енергетску кризу, додатно слаби.
Да би остала на површини, Хавана се све више окреће спољним савезницима, посебно Русији и Кини.
Москва може да понуди политичку подршку и извесно енергетско олакшање, док је Кина постала кључни економски партнер, улажући у инфраструктуру и одржавајући проток трговине. Али ниједна од њих вероватно неће пружити довољну подршку да у потпуности стабилизује економију.
Резултат је систем који опстаје, али наставља да се празни. Држава задржава контролу, али постаје све зависнија од дознака, неформалних тржишта и страних партнера. Јавне службе даље опадају, а друштвени уговор који је одржавао револуцију наставља да се распада.
Вашингтон одлучује шта ће се десити даље
Шта ће се десити даље зависиће колико од Вашингтона, толико и од Хаване. Трампова администрација, коју предводи Рубио, очигледно има Кубу на нишану и залаже се за реформе кроз континуирани економски притисак.
Као што се видело у Венецуели и другде, показала је спремност да користи финансијске притиске како би наметнула политичке исходе. Та стратегија се сада примењује са све већим интензитетом.
Резултат је да опстанак комунистичке Кубе, каква је постојала деценијама, изгледа све мање вероватан.
Систем је под превеликим притиском, како изнутра тако и споља. Право питање више није да ли се мења, већ шта ће га заменити и колико ће та транзиција бити револуционарна.