Данас је Навруз, иранска Нова година. Премда је у извесној мери поисламљен, односно прилагођен верским и политичким оквирима који су наступили након арапских освајања Персије у седмом столећу, Навруз је, ипак, остао снажна спона данашњег шиитско-исламског Ирана са својим заратустријанским (зороастеријским) и индоиранским коренима.
Све до поменутих арапских освајања Персије, дакле у време династије Сасанида, заратустријанизам је, читав миленијум, био званична религија данашњег Ирана, а учење Заратустре и наслеђе заратустријанизма познато је само мањем броју људи.
Ово вероватно стога, што би многи мотиви хришћанства и ислама били другачије посматрани, када бисмо се дубље загледали у наслеђе поменуте староиранске религије.
За разлику од Арапа, Персијци или данашњи Иранци претежно су индоевропског порекла (индоиранска грана). Значајан део становништва те земље и данас дели исто генетско наслеђе са словенским и осталим индоевропским народима.
Императив очувања ватре у огњишту и храму
Током прославе Навруза, Иранци ће очистити свој дом и на софру изнети седам понуда које на иранском језику почињу са "с": проклијало жито, неку врсту слатке пасте припремљене од житарица, сушене дивље маслине, јабуке, сирће, бели лук и сумак – зачин црвенкасте боје.
Ове понуде симболизују одређена стања као што су обнова, благостање, љубав и мудрост, здравље…
Уочи Навруза, Иранци ће палити и прескакати ватре, баш као и ми уочи Ивандана, јер је ватра веома важна компонента прочишћења у заратустријанској вери која је, у малим заједницама, упркос арапским освајањима и преласку на ислам, опстала до данас у различитим деловима света.
У заратустријанизму, ватра представља чистоту и божанско присуство. Стари Иранци сматрали су је медијумом истине и поретка који одржава Ахура Мазда, принцип добра, истине, светлости и космичког поретка.
У заратустријанским храмовима, ватра је, као симбол истине и космичког реда, што нас, симболички, као мотив истог корена, доводи до нашег наслеђа и императива одржавања ватре у огњишту. Наше огњиште, као и именица огањ и именица "агни" из древног ведског санскрита имају, очигледно, заједничко порекло.
Шта нас све повезује
Сам концепт транспоновања старог празника, какав је Навруз, у исламске оквире, уосталом, сродан је српском измештању славе, бадњака и других елемената старе вере у православно хришћанство. Постоји значајан број научних радова који објашњавају и описују повезаност словенског са древним иранским наслеђем.
У њима нећете пронаћи не само паралелу са одржавањем ватре, на српском, односно словенском огњишту и у древном иранском храму, дакле у области симболике ватре и светлости, већ и бројне остале сличности: оне у области епике, култа предака, циклуса у природи, модела борбе добра и зла… То су Жорж Димезил, Вјачеслав Иванов, Владимир Топоров и остали.
При томе, треба поменути да није само посреди заједнички индоевропски корен. Словени су на рубним подручјима свог света били непосредном у додиру са иранским народима, попут Скита, Сармата или Алана (Осета), па треба имати посебно разумевање за наше односе са иранским светом.
Али...
Ово је само скица онога што повезује наше са иранским наслеђем, а што је знатно разгранатије и дубље него што би неко на први поглед помислио. Па ипак, о иранској Новој години вреди поменути и наличје нашег односа са Ираном. Ми смо солидарни и саосећамо са слабијим. То је једна од наших неспорних одлика чије постојање сведочи да смо жив народ.
Када је почетком октобра 1971. године у Београду приређена корида, посетиоци стадиона на Ташмајдану су заћутали када је тореадор Луис Мигел Домингин погубио бика, а требало је да ликују.
Иран је у сукобу са САД и Израелом слабија и притом нападнута страна. Српске симпатије спрам Ирана су у овом случају сасвим разумљиве. Нико не може да пређе олако преко убиства око 160 девојчица, нарочито када то учини Епстинова коалиција.
Навруз је добра прилика да се подсетимо наших свесних и несвесних веза са Ираном, али је, такође, добра прилика да се подсетимо и наших не баш славних разлика.
Пославши регуларне припаднике Корпуса чувара исламске револуције у Босну и Херцеговину деведесетих година прошлог века, Иран се, де факто, био укључио у рат против Срба и Републике Српске. Није то био башибозлук, сачињен од исламских фанатика, каквих је било на муслиманској страни, већ регуларна иранска војска и то њен најбољи део.
И данас у Сарајеву постоји споменик погинулим иранским "шехидима", а у Техерану читав музеј, једини такав изван Федерације Босне и Херцеговине, посвећен "агресији на Босну и Херцеговину".
Не треба посебно истицати да су слање припадника Корпуса чувара исламске револуције у Босну и Херцеговину пратиле издашне иранске донације муслиманским вођама у Сарајеву и хиљаде тона иранског наоружања.
Иран и Балкан
Иран је подржао немачку резолуцију о Сребреници у УН, али чињеница је да Техеран не признаје албанску власт у Приштини.
Али, Иран не подржава Албанце на Косову и Метохији пре свега због драстичног опадања исламског елемента у њиховом идентитету који се убрзано деисламизује.
Од човекољубља до рационалности...
Дакле, лепо би било да, честитајући Навруз, боље познајемо своје индоевропске корене и њихове везе са древним Ираном, тим пре што је Персија била значајна цивилизација и култура, баш као што треба да останемо свесни својих људских симпатија спрам слабијих.
Али, због свега тога не треба да губимо нит рационалног размишљања и разумевања савремене иранске позиције, пре свега када се посматра Република Српска, која је била жртва исламиста.
...Све до Албаније
И на самом крају: Навруз ће данас прославити и суфијска заједница Бекташија у Албанији. Можда Албанија јесте привезак САД и уточиште присталица Резе Пахлавија млађег и Муџахедини Халка (МЕК), дакле противника данашњег Ирана, али она, чак и у околностима слабљења исламске компоненте у албанском идентитету, остаје у мистичном додиром са Ираном, тим пре што су Бекташи, чије је учење врло блиско шиитском, били званични духовни покровитељи јаничарима са којим смо и те како кроз историју, били у додиру.
Центар поменутог суфијског реда за цео свет налази се у Тирани, са планом да у једном делу албанске престонице, по ватиканском моделу, буде проглашена "суверена држава бекташијског реда".