Свет

Нова ескалација рата у Персијском заливу: Како запалити читав Блиски исток

Упозорења која су издали ирански званичници и Иранска револуционарна гарда, упућена објектима у Саудијској Арабији, УАЕ и Катару нису била реторичка бука. У стратешком смислу, Иран је прешао са кажњавања појединачних непријатеља на претњу самој архитектури западног поретка
Нова ескалација рата у Персијском заливу: Како запалити читав Блиски истокGetty © Photo by Gallo Images/"USGS/NASA Landsat data processed by Orbital Horizon"

Одлука "Епстинове коалиције" – термин који је ушао у широку употребу у Ирану – да бомбардује иранско гасно поље Јужни Парс, била је, у најмању руку, веома непромишљена. Иран је на овај напад није одговорио онако како се очекивало у Вашингтону, већ радикалном ескалацијом: систематским уништавањем енергетских постројења монархија Персијског залива и Израела.

После напада на Јужни Парс, Трамп је покушао да окриви Израел и да изузме себе од било какве одговорности. Он је изјавио да је Израел "из беса" напао Јужни Парс и да САД, наводно, "ништа нису знале о том нападу". Катар, рекао је Трамп "ни на који начин није био умешан". Иран је, према његовој изјави, напао катарска постројења за течни природни гас због "погрешних обавештајних података".

То објашњење једноставно не држи воду. Напад није могућ без одобрења америчке команде ЦЕНТОЦОМ. Иранска листа мета за контранапад, пише бразилски геополитичар Пепе Ескобар за сајт "Фондација стратешке културе", објављена је у најкраћем могућем року – и биће поштована, од слова до слова. Почев од катарске рафинерије "Рас Лафан".

На Западу је, после ових напада, почела да су шири паника. Трамп је потом изјавио да Вашингтон разматра "постепено окончање" војних операција, уз поруку да су амерички циљеви "веома близу" испуњења.

Али, то не значи ништа.

Не треба да очекујете да ће Трамп бити доследан у својим изјавама или поступцима, каже Ескобар.

Системска економска парализа заливских монархија

После 19. марта 2026, постало је очигледно да се оно што је почело као рат усредсређен на Израел, Иран, Либан и воде око Ормуског мореуза, сада проширило на инфраструктурно срце заливских монархија, пише председник Центра за блискоисточне студије Мурад Садигзаде за РТ интернешенел.

Ирански удари најпре су погодили катарски индустријски комплекс Рас Лафан, највеће чвориште за течни природни гас на свету. Ранији ирански таласи су погодили критичне чворове широм ширег лука Залива, укључујући саудијски нафтни центар у Рас Танури, лучку и горивну инфраструктуру у УАЕ у Џебел Алију, луке Зајед и Фуџејри, као и војне и горивне локације у Бахреину.

На иранској листи се налазе и Џубаил, Самреф, Ал Хосн и извозна рута Црвеног мора преко Јанбуа. Стратешка порука Техерана, каже Садигзаде, кристално је јасна: "Иран више не прети енергетском поретку Залива, већ сада покушава да га сломи."

Логика ових напада је брутално једноставна, наставља овај аутор: заливске монархије су богате, технолошки софистициране и тешко наоружане, али њихова економија остаје концентрисана у приобалној инфраструктури, коју је тешко сакрити, а још теже обновити под ватром.

Крунски драгуљ у катарској круни

Рафинерије, терминали за утовар, постројења за сепарацију гаса, системи за десалинизацију, извозне луке, складишта и електроенергетске мреже, представљају циркулаторни систем региона.

Уколико их оштетите, нећете само смањити производњу. Ирански напади угрожавају производњу струје, воде, системе транспорта, државне приходе, тржишта осигурања, распореде испоруке, и то све одједном.

Зато је напад на "Рас Лафан" био много важнији од једне експлозије на мапи, тврди овај аутор. Био је то знак да је рат прешао у област које се владари Залива највише плаше: област где се геополитички сукоб претвара у системску економску парализу.

Јер, "Рас Лафан" је крунски драгуљ катарског енергетског модела и један од стубова глобалне трговине гасом. Штета која је тамо причињена одјекује далеко изван Дохе и допире до електроенергетских компанија у Азији, купаца гаса у Европи, танкерских рута, до спот цена, инфлационих очекивања и стратешких прорачуна сваке владе, која се надала да ће Залив остати последњи поуздани ослонац у енергетском свету.

Исто то важи и за саудијска постројења, попут "Рас Тануре" и за извозне чворове УАЕ дуж Оманског залива. У регионалном рату, разлика између локалне штете и глобалних последица брзо нестаје. Цена нафте "брент" је након последње ескалације порасла на око 110 долара по барелу и наставиће да расте...

Ватра није одани савезник

Јужни Парс није неко периферно војно складиште, каже Садигзаде. То је централни орган иранске економије.

Израел није само географски проширио рат. Променио је и правила ескалације, прелазећи у једну сферу за коју је сваки актер у Заливу знао да ће изазвати последице далеко изван бојног поља.

Зато није довољно описати иранске нападе на инфраструктуру Залива као пуку освету. Реч је о војној доктрини. Техеран је, у ствари, рекао да, уколико се пресеку његове енергетске артерије, онда ниједан извозник, ниједна рафинерија, ниједан воз за течни природни гас, ниједна лука и ниједна држава која подржава САД не може бити безбедна.

Упозорења која су издали ирански званичници и Иранска револуционарна гарда, упућена објектима у Саудијској Арабији, УАЕ и Катару нису била реторичка бука, закључује овај аутор. У стратешком смислу, Иран је прешао са кажњавања појединачних непријатеља на претњу самој архитектури западног поретка.

То је, у ствари, нова фаза глобалне кризе. Нико од ње не може бити изузет. На овај или онај начин.

Вашингтон сада жели да изађе из рата, али рат има своју унутрашњу логику. Трамп је заробљен између ескалације, којом више не управља, и повлачења које више не може да спроведе а да не изгледа као да напушта савезнике и тржишта.

Историја показује да лидери који пожар претварају у стратегију на крају откривају да ватра није одан савезник. Далеко од тога.

image
Live