САД планирају да прогласе крај сукоба са Ираном 9. априла, пренели су израелски медији. Прекид непријатељстава до тог датума, како су навели, омогућиће Трампу да посети Израел на Дан независности, где ће примити одликовање...
Да ли ће Техеран прихватити Трампову великодушну "понуду за мир", коју је примио преко посредника? Видећемо.
Шефица Европске комисије Урсула фон дер Лајен моли за мир, јер је, према њеним речима, глобална енергетска ситуација сада постала "критична". У међувремену, Иран са својим савезницима наставља са жестоким нападима...
Међутим, како примећује руски геополитичар Јевгениј Вертлиб на сајту "Геополитика", велика војна операција САД и Израела против Ирана је "стратешки немотивисана, технолошки заостала и тешко ју је, или немогуће, спровести без нуклеарне ескалације".
Да ли су стратези у Вашингтону тога свесни?
Једноставна математика рата
Вашингтон и Тел Авив настављају да примењују класичну доктрину индустријског доба "вертикалне демонтаже", која тежи победи путем уништавања слојева власти и центара одлучивања.
Али, овај арсенал тактика, тврди Вертлиб, диктиран искључиво жељом за контролом нафтних ресурса, немоћан је против иранског "мрежног организма", који је током деценија изолације развио имунитет на сузбијање напада на седишта власти.
Иран, свестан рањивости војне стратегије противника, дозволио им је да неселективно и неефикасно троше ресурсе, при чему не успевају да остваре своје политичке циљеве.
Прва ствар: тактика коју примењује Вашингтон је одвише скупа и неефикасна. САД троше своје огромне залихе ракетног оружја, како би се бориле против иранских "паметних ројева". На пример, један ирански дрон "шахед" кошта између 20.000 и 30.000 долара, чему се САД супротстављају ракетама "патриот", од којих свака кошта између два и четири милиона долара.
Математичка замка за Пентагон
Према оперативним извештајима, наставља Вертлиб, преко 800 скупих пресретача лансирано је на иранске и посредничке циљеве током последњих недеља, што је еквивалентно отпису милијарди долара без значајнијих оштећења индустријског потенцијала Ирана.
Како на то реагује Пентагон? Он, додуше са великим закашњењем, покушава да убрза производњу јефтиних аналога, али тренутно су арсенали Пентагона увелико исцрпљени.
И, ако се тренутни интензитет напада настави, додаје овај аутор, преостале високопрецизне ракете ће омогућити активну одбрану само четири до пет недеља, након чега ће се појавити несташица, која се не може брзо надокнадити – производни циклус за једну сложену ракету противваздушне одбране је 12 до 24 месеца.
Овај рат се претворио у математичку замку за САД, сматра Вертлиб, где агресор троши стратешке ресурсе на сузбијање нечега што изгледа само као тактичка бука.
Ирански ратни чворови
Ирански одбрамбени алгоритам, подсећа овај аутор, заснива се на три чвора стратешке отпорности, који успешно неутралишу офанзивни потенцијал противника.
Први чвор је девалвација западне вештине "прецизног убиства", кроз стварање дистрибуираног система удара. Уместо јединствене линије фронта, агресор се суочава са вишеструким, независним борбеним ћелијама, од којих је свака способна да се делује аутономно.
У тренутном сукобу, израелска војска није у стању да одговори на претњу Хезболаха или Хута, јер чак ни уништавање центара за доношење одлука у Техерану не зауставља лансирање ракета у Либану или Јемену.
Западни маневри, усмерени на "обезглављивање", промашују циљ из једног једноставног разлога: ирански одбрамбени систем нема јединствени командни центар. Он се, заправо, састоји од стотина независних сегмената. То је "мозаична стратегија" одбране.
Ирански савезници у овом рату нису типични посредници на начин на који то види Запад. Они делују аутономно, и сваки има способност да доноси одлуке независно од Техерана.
Иранска стратегија хиљаду резова
Други чвор је доктрина "асиметричног исцрпљивања", наставља Вертлиб, која поништава стару стратегију "технолошке дистанце". Иран је заменио скупе платформе масовним распоређивањем ултрајефтиног оружја, приморавајући Запад на рат у којем трошкови пресретања чине победу економски немогућом.
Другим речима, напади који пристижу у ројевима дронова приморавају израелску Гвоздену куполу да троши ионако оскудну муницију на мамце и циљеве мале вредности.
Математички модел ове конфронтације показује да западни војно-индустријски комплекс, закључује руски аутор, фокусиран на појединачну производњу сложених система, исцрпљује своје ресурсе много брже од иранског алгоритма за производњу јефтиних дронова.
Трећи ирански чвор је стратегија "просторне ерозије сукоба", каже Вертлиб, која паралише способност Запада да концентрише снаге на одлучујућој тачки. Уместо свеопште битке, Иран примењује тактику "хиљаду резова" дуж целог лука, од Баб ел-Мандебског мореуза до Средоземног мора, и користи географију као активно средство одвраћања.
Осим тога, претња Ормуском мореузу претворена је у полугу утицаја на глобалну економију: сваки покушај примене тактике "страха и шока" ризикује каскадни колапс америчких берзи због блокаде саобраћаја снабдевања енергентима.
Иран је доказао да је познавање рањивости глобалног финансијског система Запада ефикасније од носача авиона, јер приморава агресора да се заглави у празном простору и да се бори се против распршених мобилних платформи, где цена ескалације постаје неприхватљива за западне економије.
Горко суочавање са стварношћу
Кључни допринос овом системском неуспеху Пентагона било је потцењивање иранске "подземне логистике", која је Иран претворила у вишеслојну тврђаву, непробојну за сателитско откривање, пише Вертлиб.
Обавештајне западне службе показале су се неспособним да мапирају хиљаде километара тунела, у којима се налазе не само складишта, већ и пуне монтажне линије и силоси за лансирање, што је довело да се амерички удари изводе на мамце или празне хангаре, при чему стварни ирански борбени потенцијал остаје углавном нетакнут.
Губитак контроле над физичким и дигиталним окружењем командовања и контроле значи да западно циљање сада функционише на виртуелним моделима, одвојеним од стварности, који претварају сваку одлуку штабове у чин стратешке немоћи пред невидљивим, али веома прецизним противником.
Последице?
Неизбежна ерозија западног монопола и прелазак на мултиполарну архитектуру одвраћања. Америчко-израелска стратегија, годинама грађена на доктрини апсолутне супериорности, најзад се суочила са стварношћу.
Свет је улази у нову, мултиполарну фазу, у којој су традиционалне институције међународног права, оријентисане на међудржавне сукобе старог типа, изгубиле ефикасност и уступиле место конкуренцији између алгоритама и когнитивних модела.
Потцењивање снага непријатеља
Победа је немогућа без потпуног разумевања унутрашње метафизике непријатеља, тврди Вертлиб.
Они који први прихвате овај алгоритам мултиполарности, задржаће своју моћ и у наредним деценијама, док су присталице хијерархијске доминације осуђене на бескрајно и узалудно сагоревање ресурса, у покушају да зауставе ток историје.
Вашингтон ће, предвиђа руски аутор, пре или касније бити приморан да постигне политички споразум са Техераном. На позадини иранске победе, и признање неуспеха покушаја наметања стратешког пораза Русији у Украјини постаје неизбежно.
Све се то дешава током пролећне равнодневнице, када се слави Новруз (Навруз), Само име потиче од персијских речи "нав" (ново) и "руз" (дан), а овај празник симболизује обнову природе, тријумф добра и почетак новог живота. Новруз је један од најстаријих празника, чији корени сежу у давна времена, до персијског царства Ахеменида, у 6. век пре нове ере.
Новруз нас подсећа не само на промену годишњих доба, већ и на ону невидљиву нит која повезује културе Евроазије у јединствени историјски и културни простор. Сада је доба Новруза.
Потцењивање снаге непријатеља је увек трагична грешка, која обично доводи до пораза, примећује италијански писац Андреа Марићиљано, а то данас видимо на примеру сукоба САД и Ирана. То је нешто што је, у машти Трампа, требало да буде решено у року од неколико дана, ако не и сати – кроз радикалну "промену режима", по узору на оно што се дешавало у Венецеули.
Али Трамп, као и сви, или готово сви Американци, не познаје историју, па чак ни географију. И ево нас ту где јесмо. Вашингтону се осмехује пораз.