
Педофил избегао депортацију: "Поштена грешка" убедила британског судију

Португалски држављанин Еди Кардосо Рамос, осуђен за сексуално злостављање петогодишњег детета, добио је право да настави борбу против депортације из Велике Британије, након што је суд прихватио да је приликом попуњавања имиграционог формулара направио "поштену грешку".
Рамос је 2014. године у Португалу осуђен за тешко сексуално кривично дело и добио је условну казну затвора од три године. У Велику Британију се преселио 2018, а две године касније, приликом подношења захтева за боравак, у формулару је навео да нема ранијих осуда. Касније је тврдио да је питање погрешно разумео, сматрајући да се односи само на пресуде у Великој Британији.
Случај је поново отворен 2024. године, након што је Рамос затечен са проститутком у аутомобилу и пошто је добио полицијско упозорење због нарушавања јавног морала. Накнадном провером откривена је његова ранија осуда у Португалу, што је довело до покретања поступка депортације.

Међутим, Виши трибунал за имиграцију и азил прихватио је његову жалбу. Судија је оценио да Рамос "не представља актуелну претњу" друштву и да његово непријављивање раније пресуде није било намерно, већ последица неспоразума.
"Прихватам његово објашњење као уверљиво. Реч је о поштеној грешци", наводи се у образложењу пресуде.
Ова одлука изазвала је оштре реакције у британској јавности и на друштвеним мрежама, где многи постављају питање да ли систем даје превише простора за избегавање депортације, чак и у случајевима тешких кривичних дела.
Случај Рамоса није усамљен. Британски медији подсећају на више спорних одлука у којима су страни држављани избегли протеривање позивајући се на право на породични живот, здравствено стање или ризик од кршења људских права.
Тако је један албански држављанин избегао депортацију јер би она, како је оцењено, била "претерано сурова" за његовог малолетног сина, док је другом случају сомалијском држављанину омогућен останак због ризика по ментално здравље.
Критичари оваквих одлука тврде да имиграциони и правосудни систем све чешће ставља формалне правне стандарде изнад безбедности грађана, док власти за сада не показују спремност да мењају приступ.



