Свет тренутно сведочи нелегалном нападу на међународно право и глобални правни поредак, где се сирова војна сила користи за демонтирање темеља међународног мира, поручује амбасадор Ирана Мохамад Садек Фазли у ексклузивном тексту за РТ Балкан коментаришући војну агресију коју су покренуле САД и Израел против Ирана.
Како истичу, агресија представља много више од регионалног сукоба - дрско и фундаментално кршење самих принципа који су спречавали глобални хаос од завршетка Другог светског рата".
"Док ракете разбијају мир, једно потресно питање се намеће: могу ли основне норме међународног права, од којих је најважнија апсолутна забрана агресије, преживети климу систематског пркоса и потпуне некажњивости? Ако се дозволи да ова правила, која су камен темељац, буду гажена без одговорности, ми не посматрамо само сукоб; ми сведочимо намерној ерозији самог поретка заснованог на правилима", наводи се у ауторском тексту.
Императивна норма под паљбом
У самој сржи ове кризе, објашњавају у иранској амбасади, лежи Члан 2(4) Повеље Уједињених нација, камен темељац модерног међународног поретка. Ова одредба додају, "није само уговорна обавеза, већ неприкосновени jus cogens или императивна норма" - основни принцип међународног права од којег није дозвољено никакво одступање под било којим околностима".
"Она успоставља безусловну забрану употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности било које суверене државе, стварајући обавезу erga omnes - дужност према међународној заједници као целини. Правна стварност је непобитна. Према дефинитивним критеријумима Резолуције 3314 Генералне скупштине УН, акти агресије - укључујући инвазије, систематска бомбардовања и циљане ударе на оружане снаге државе - представљају свеобухватно кршење међународног мира. Војне операције започете 28. фебруара 2026. године представљају prima facie случај агресије. Међународно право је категорично: никакве хитне околности - било политичке, стратешке или војне - не могу се призвати да би се оправдало или искупило кршење ове магнитуде. Сваки покушај да се то учини директан је напад на принцип суверене једнакости и владавину права", наводи амбасадор.
Мит о "превентивној" одбрани
"Амерички и израелски агресори" често су, оцењују из Амбасаде Ирана, "покушавали да легитимишу своје поступке позивајући се на правно неодрживу доктрину "превентивне" или "антиципаторне" самоодбране".
"Међутим, међународна судска пракса - пре свега значајне пресуде Међународног суда правде, категорички одбацује таква ад хок оправдања. Према Члану 51 Повеље УН, право на самоодбрану је узак изузетак који постоји само ако дође до стварног оружаног напада. Извршавањем удара заснованих на фабрикованим или лажно пројектованим "будућим претњама", агресори заиста делују уз јасно пркошење успостављеном де јуре правном оквиру. Ово ослањање на спекулативне обавештајне податке ради оправдања војне силе представља помак ка незаконитој агресији, фундаментално подривајући неповредивост државног суверенитета и основне заштите међународног поретка", истиче се.
Неповредивост и имунитет државног руководства
Ирански амбасадор објашњава да је можда најалармантнија ескалација у овом сукобу циљање високих државних званичника, конкретно атентат на Врховног вођу Исламске револуције Ирана који се догодио првог дана агресије. Како наводи, "овај гнусни чин представља тешко кршење принципа суверене једнакости како је садржано у Члану 2(1) Повеље УН".
"Према успостављеном обичајном међународном праву - додатно кодификованом у Конвенцији о специјалним мисијама из 1969. и Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина против међународно заштићених лица из 1973. - шеф државе ужива апсолутну личну неповредивост и имунитет ратионе персонае. Ове правне заштите нису само дипломатска куртоазија; оне су функционалне неопходности дизајниране да осигурају ефикасно вођење међународних односа. Таргетирање такве личности директан је напад на политичку независност нације, чиме се додатно крши основни принцип немешања у унутрашње послове суверене државе - правило које је потврдио Међународни суд правде (ИЦЈ) у случају Никарагва", наводи амбасадор.
Када се занемари правна заштита која се пружа највишем руководству државе, истиче, "то представља прелазак са регулисаног сукоба на екстратериторијални безакони атентат, означавајући тако опасан отклон од међународног поретка заснованог на правилима".
Одговорност трећих држава: Тло као оружје
Често занемарена, али критична правна димензија тиче се улоге трећих држава у овом сукобу, оцењује овај дипломата. Како наводи, према Члану 3(ф) Резолуције 3314 Генералне скупштине УН, дефиниција агресије није ограничена на државу која "повлачи обарач".
"Она изричито укључује: 'Поступање државе којим се дозвољава да њена територија, дата на располагање другој држави, буде коришћена од стране те друге државе за извршење акта агресије против треће државе'. Када регионални суседи или стратешки партнери дозволе да се њихове ваздушне базе, станице за допуну горива или ваздушни простор користе за ударе против Ирана, они више нису 'неутрални' посматрачи. Пружањем основне инфраструктуре за нелегалну употребу силе, ове државе се могу сматрати саучесницима у самом акту агресије. Ово поставља озбиљна питања у вези са државном одговорношћу; према међународном праву, ове треће државе деле правне последице сукоба, укључујући потенцијал за репарације и губитак сопствене суверене заштите од противудара изведених у самоодбрани", објашњава амбасадор.
Изван линија фронта: Људска цена
Вођење ових непријатељстава, како истиче, такође ставља Међународно хуманитарно право у оштар и потресан фокус.
"Основни принципи Разликовања - апсолутни захтев да се одвоје војни циљеви од цивилног становништва - и Пропорционалности - забрана напада који узрокују прекомерну штету у односу на војну добит - не бивају само игнорисани; они се систематски крше. Катастрофална штета на школама, болницама и стамбеној инфраструктури, пре свега гнусни и болни масакр 168 ученица у Минабу, Иран, дана 28.02.2026, пружа непобитне доказе о неселективном ратовању. Такви прорачунати удари против најрањивијих чланова друштва представљају јасне ратне злочине и злочине против човечности и захтевају хитну међународну судска пресуда и крај потпуне некажњивости", наводи се у тексту амбасадора.
Правни лек Ирана
У оштрој супротности са почетном незаконитом агресијом, војни одговор Ирана представља легитимно и неопходно вршење његовог инхерентног права на самоодбрану, оцењују из Амбасаде Иране, како је, додаје, "садржано у Члану 51 Повеље УН".
"У званичном саопштењу генералном секретару УН, др Абас Арагчи, ирански министар спољних послова, педантно је и до у детаље износио правне и оперативне параметре одговора, наглашавајући његову временску неопходност и строго придржавање међународних норми: Реактиван и одбрамбени: Извршен само као директна последица изложености низу ничим изазваних и широких оружаних напада на суверену територију.
Хируршки и пропорционалан: Искључиво усмерен на легитимне војне циљеве са јединственом стратешком намером одвраћања од даље агресије и обнављања регионалне стабилности, уз строго избегавање цивилне инфраструктуре. Формалним позивањем на Члан 51, Иран је позиционирао своје акције унутар де јуре оквира међународног права, супротстављајући своју транспарентност вансудској природи почетних удара", истиче амбасадор.
Тест за глобалну савест
Како наводе, одбрана агресије није само билатерално питање, већ "она представља неприкосновену ерга омнес обавезу — свету дужност према међународној заједници у целини".
"Према овом принципу, свака суверена држава поседује утемељени правни интерес и морални мандат да осигура поштовање ових основних правила. Пропуштајући да покаже неопходну одлучност, Савет безбедности УН претвара се у пуког посматрача, ризикујући да учврсти културу некажњивости и практично нормализује нелегалне војне упаде. Таква институционална неактивност прети да изазове системски колапс поретка заснованог на правилима, замењујући штит колективне безбедности архаичном и опасном доктрином да "сила даје право", објашњава Мохамад Садек Фазли.
Закључак: Интегритет поретка
Како наводи, "агресија на Иран је много више од локализованог регионалног сукоба". Како истичу, "она представља егзистенцијални тест за саму отпорност међународног правног поретка".
"Уколико међународна заједница дозволи систематску ерозију забране употребе силе, суочићемо се са катастрофалном регресијом у добу у којем сирова моћ одређује правду, а правило је: 'сила даје право'. Очување интегритета Повеље УН није само тактичка неопходност за решавање тренутне кризе - то је императив за опстанак глобалног оквира дизајнираног да служи као недељив штит за све нације, а не као геополитичко оружје за одабране. На крају крајева, будућност поретка заснованог на правилима не одређује бес напада, већ непоколебљива снага наше колективне посвећености примату права и апсолутној потреби за бескомпромисном одговорношћу", наводи амбасадор Ирана.