Стратешко ћутање "Осовине отпора": Шта раде савезници Ирана

Чињеница да се Иран протекле три седмице бори против Израела и САД углавном сам отвара питање шта се десило са тзв. "Осовином отпора" на Блиском истоку, пише Фархад Ибрахимов, руски економиста и политички коментатор.

Иран је уложио деценије и милијарде долара да изгради мрежу савезника у региону, од Хезболаха у Либану и Хута (Ансаралах) у Јемену, до разних шиитских милиција у Ираку (ПМФ, Катаиб Хезболах), које Америка и Израел сматрају пуким марионетама Техерана.

Хамас, с друге стране, делује независно од Ирана, упркос повременом тактичком поклапању интереса. Током сукоба у Сирији, на пример, Хамас је био на супротној страни од Ирана, што наводи на закључак да је реч о браку из рачуна а не савезништву.

Наш избор

Како се Техеран (успешно) супротставља Вашингтону: Ирански ратни алгоритам

По свему судећи, Вашингтон се руководио претпоставком да је "Осовина отпора" значајно ослабљена или чак неутралисана, будући да је у протеклих неколико година Израел систематски нападао командне структуре ових група у Сирији и Либану.

Сада се, међутим, чини да су ове групе опстале али да Иран бира да их не активира јер жели да контролише лествицу ескалације, како овај рат не би прерастао у неконтролисани регионални сукоб, пише Ибрахимов.

Иако је у првим данима сукоба Техеран претрпео тешке губитке – од војног и политичког врха до команте Исламске револуционарне гарде (ИРГЦ) и регуларне војске – Иран је показао изненађујућу отпорност. Механизам замене кадрова, дубоко укорењен у политичку и војну архитектуру Ирана, наставља да функционише и обезбеђује континуитет владе и војске. Што значи да ово није лични режим који може да се "обезглави", већ високо организовани систем.

Иран је успео да одржи сопствену стратешку стабилност и покаже да може самостално да се бори против надмоћнијег непријатеља, пише Ибрахимов. Блокада Ормуског мореуза, кључног пута за енергенте, служи не само војним циљевима него и за геоекономски притисак на тржишта широм света, који повећава цену ескалације. Без обзира на то шта амерички председник Доналд Трамп говори, САД су морале да прећутно признају да је у том контексту Иран јачи.

Притом је дошло и до померања психолошке динамике сукоба. Иако се на почетку чинило да је Техеран спреман за спуштање тензија, сада иранско руководство показује да је "на ратној нози". Иран своју способност да издржи притисак сматра фактором који му пружа додатни маневарски простор, док Американци све нервозније прете ескалацијом попут десанта на стратешки важно острво Харг.

Скупе лекције из Црвеног мора: Зашто је Ормуз још већи залогај за Запад

Из ове перспективе, стратегија одлагања савезничког ангажмана има смисла. Како наводи "Волстрит џорнал", и САД и Израел се труде да не испровоцирају улазак Хута у сукоб, јер би затварање Баб-ел-Мандеба додатно оптеретило светско тржиште енергената. Саудијска Арабија се такође обратила Хутима са подсећањем на потписане споразуме о ненападању.

За то време, Хути шаљу помешане сигале. Мухамед ел-Бухаити, члан хутског политбироа, изјављује да су у сталном контакту са Техераном и да је војна подршка само питање времена.

Другим речима, пише Ибрахимов, Иран држи ове савезнике у резерви кад му затребају. Са војно-политичког становишта, ово није знак слабости већ срачуната стратегија контролисане ескалације. У асиметричним сукобима, није добро прерано открити све карте, јер неизвесност служи као најважнија метода притиска на противника.

Иранска дипломатија је оставила простора за преговоре, док Техеран постепеном ескалацијом изнуђује потезе непријатеља, тврди Ибрахимов.

Између фатве и нуклеарне бомбе: Да ли Иран преиспитује своју доктрину

У тој ситуацији, Запад је присиљен да делује, а притом не зна каквом силом Иран може да располаже. С друге стране, ирански савезници из отпорности Техерана виде да имају посла са озбиљним центром моћи који је способан да одржи контролу. Они ће се активирати када то буде потребно, било за процес ескалације било као полуга у предстојећим преговорима.

Управо с овим циљем је Иран деценијама градио мрежу савезника и агената утицаја, која му сад омогућава да подешава интензитет сукоба, прераспореди ризик и удари непријатеља не само на ратишту, већ и економским путем. Другим речима, ништа од овога није импровизација, већ дугорочна стратегија која се заснива на принципу да успех не зависи од изненадног шока, већ од одмерене и непредвидиве употребе силе која удара тамо где је противник најслабији.

Баш као у древној персијској игри Нард, закључује Ибрахимов.