Свет
Логика асиметричног сукоба: Трамп је упао у иранску замку
Трампу је пошло за руком да Хамнеија замени Хамнеијем. Много одлучнијим и несклоног компромисима
Трампове изјаве и поступци, посебно током његовог другог манадата, не престају да збуњују политичке коментаторе. Немогуће их је повезати у колико-толико смислену, логичну целину. Ујутро изјављује једно, послеподне сасвим супротно, увече нешто треће.
Трампова одлука да покрене рат са Ираном, тврди британски публициста Мартин Џеј, била је заиста "идиотска и шокирала је чак и многе лидере ЕУ својом глупошћу."
Озбиљни аналитичари његове изјаве више не узимају у обзир. На пример, он је рекао да су му "ирански момци" понудили да постане ајатолах, или да је "режим већ промењен, јер су сви већ мртви".
Па, има неке истине у томе: Трампу је пошло за руком да Хамнеија замени Хамнеијем. Много одлучнијим и несклоног компромисима.
Године узимају свој данак...
Поједини аналитичари отворено сумњају у Трампово ментално здравље. Други тврде да је то последица стања данашњих САД, које сада личе на "полудело Римско царство". Ништа ново у историји. Рим су, у периоду његове декаданције, водили ментално болесни цареви.
Требало би, у временима као што је наше, поново читати историчара Гибона, који је написао епохално дело о сумраку Рима – монументални каталог империјалне трулежи. Паралеле се онда роје као скакавци, примећује публициста Константин фон Хофмајстер: Трампова Америка, надута од униполарне охолости, језиво је слична римском антонинском врхунцу.
Руски геополитичар Александар Дугин каже да је Трамп једноставно луд, а да његово лудило има озбиљну психијатријску дијагнозу: реч је о егоцентричној психопатији, на позадини опште, сенилне исцрпљености, што је можда последица његових бурних авантура на Епстиновом острву, које су оставиле дубоке трагове.
Трамп, додаје Дугин, више није млад: дешава му се да заспи на конференцијама за штампу и повремено не препознаје људе око себе. Некад се смејао Бајдену, каже он, али године узимају свој данак...
Замка пријатеља Бибија
У предизборној кампањи, Трамп је обећавао да ће окончати циклус "бескрајних ратова". Ипак, иронично, постао је први амерички председник који је директно ушао у сукоб великих размера са Ираном, а то је сценарио које су избегавале све претходне администрације. И сада се нашао ухваћен у замку, пише социолог Рикардо Мартинс: у структурну замку, замку асиметричног ратовања, за коју се Иран припремао деценијама.
Одлучну улогу томе је имао његов "пријатељ" Бенјамин Нетанјаху, који је раније постављао сличне замке Обами, Бајдену, па и самом Трампу у првом мандату. Нетанјаху има веома конвенционална схватања о војној супериорности, која би на концу требало да доведе до промена режима и слабљења Ирана.
Два плус два једнако је четири: стална бомбардовања, уз контролу ваздушног простора Ирана, воде ка успеху. То је некаква стратегија, која, међутим, води мало рачуна о реалности.
Трамп је, насупрот томе, ушао у овај сукоб без кохерентне стратешке визије, сматра Мартинс, наслеђујући динамику ескалације коју није ни пројектовао, а још мање контролисао. Трамп је ушао у рат против Ирана без икаквог плана. Трамп је ушао је у сасвим другачију, непредвидљиву врсту рата, који САД не могу да воде и из кога ће веома тешко изаћи.
Резултат? Према Мартинсу, он је увучен у рат који не може да добије, под условима које не може контролише.
Иран, тај "режим неписмених мула", како се о њему и даље пише у западним медијима, предвидео је управо овај сценарио и деценијама се припремао за овај сукоб.
Трамп је упао у замку постављену годинама унапред: оно што је требало да пројектује снагу, додаје овај социлог, сада преобликује читав Блиски исток и убрзава кретање ка постхегемонистичком светском поретку.
Смрт од хиљаду резова
Овде концепт асиметричног сукоба постаје централан. У међународним односима, асиметрично ратовање се односи на сукобе у којима слабији актери избегавају директну конфронтацију и, уместо тога, искоришћавају рањивост јачег противника.
Класични примери укључују америчке ангажмане у Вијетнаму, Авганистану и Ираку, где је почетна војна доминација уступила место дуготрајном и стратешком исцрпљивању.
Како примећује бивши грчки министар финансија Јанис Варуфакис, САД су више пута улазиле у такве сукобе са "огромним самопоуздањем али су из њих излазиле подсечених крила".
Иран је научио ове важне лекције. У недостатку конвенционалне војне супериорности, пише Мартинс, Техеран је применио доктрину усмерену не на брзу победу, већ на дуготрајни рат исцрпљивања.
Такозвана "мозаична одбрамбена стратегија", децентрализовани систем командовања са више слојева, осигурава оперативни континуитет чак и под ударима обезглављивања руководства. То прати масовна употреба јефтиних дронова и старих ракетних система, који исцрпљују скупе ракете пресретаче противника.
Ово ефикасно трансформише бојно поље у домен "економије исцрпљивања" – смрти од хиљаду резова.
Запањујућа асиметрија трошкова
Импликације су веома дубоке. На пример, асиметрија трошкова је запањујућа, примећује Мартинс: Иран троши релативно мало да би одржао притисак, САД и Израел имају огромне дневне трошкове, који се процењују на милијарде долара, како би одржали постојеће војне системе.
И ова инверзија исплативости је замка, јер доводи јачег актера у позицију у којој наставак рата постаје економски и политички неодржив.
Повлачење америчког брода "Абрахам Линколн" симболизује ову промену.
Али, замка се протеже много даље од војне области. Трамп је све више изолован. Такозвани европски савезници нису спремни да учествују у сукобу. Експлицитно одбијање Британије, Пољске, Немачке и Италије да се придруже рату, илуструје шири тренд: растуће невољство унутар Европе да подржи интервенције које предводе САД.
Покушај да се изврши притисак на савезнике НАТО-а како би обезбедили Ормуски мореуз само појачава Трампову слабост.
Заливске монархије – дуго сматране стубовима регионалног поретка САД – преиспитују своју безбедносну позицију. Рат је открио парадокс: присуство америчких база повећа њихову рањивост. Од ових држава се сада тражи да бране америчке базе и имовину, али америчке операције дају предност Израелу.
Трамп ће потонути као камен...
Ово нас враћа на централно питање: шта би представљало "победу" за Трампа?
У конвенционалним терминима, победа би подразумевала промену режима или одлучну војну деградацију. Ниједно од тога се није остварило, констатује Мартинс. Уместо тога, Трампов циљ се померио ка управљању наратива: тражењу симболичког успеха, који би му омогућио повлачење.
Па ипак, чак је и то ограничено ставом Ирана: Техеран инсистира да рат није завршен и одбацује "америчку дипломатију", јер више не верује у њу, и испоставио је својих пет услова за окончање рата.
Како ће на то одговорити Трамп? Новим лажима, или ескалацијом? Али, јасно је да 2.000, 3.000 или 10.000 маринаца у коначном збиру не значи ништа. Можда ће за све окривити свог "министра рата" Пита Хегсета? Или државног секретара Марка Рубија, који га је наговарао да киднапује председника Венецуеле?
А можда неће урадити ништа, пише Александар Дугин, већ једноставно потонути као камен.
Live
