Кримска конференција, темељ биполарног света
Конференција на Јалти, на Криму, отпочела је 4. фебруара, а завршена је 11. фебруара 1945. Био је то други састанак вођа антихитлеровске коалиције, коју су чиниле СССР, САД и Велика Британија, одржан током Другог светског рата. Главно питање којим су се бавили учесници конференције - Стаљин, Рузвелт и Черчил - било је питање послератног устројства света.
"Велика тројка", како су се називале силе победнице у Другом светском рату, на Јалти је постигла сагласност о низу важних питања. Најважније је било питање будуће судбине окупиране Немачке.
Трупе Црвене армије су се, у тренутку почетка Кримске конференције, налазиле на свега 60-ак километара од Берлина, пошто су већ потиснуле Немце из Пољске, Румуније и Бугарске. Америчка армија је завршила са ослобађањем Француске и Белгије, избијајући на немачке границе. Исход Другог светског рата већ је био одлучен.
Из света у рушевинама, које је за собом оставио Други светски рат, ускоро ће настати биполарни светски поредак. То је раздобље упамћено као стање Хладног рата - стање у коме је била искључена употреба наоружања у сукобима између две водеће светске силе, након што је елиминисан злочиначки режим Трећег рајха.
Нова подела на Исток и Запад
Британско колонијално царство се распадало и Британија ће ускоро постати само једна од "обичних" западноевропских држава-нација, без пређашњег значаја. Исток је постајао "комунистички". У таквој ситуацији, било је неопходно поделити интересне сфере између две стране - Истока и Запада - и створити процедуре које ће гарантовати непроменљивост линија подела уцртаних на светској мапи.
Тада је постојала спремност обеју страна да се чине уступци. Конференција у Јалти је почивала на компромисима, и управо зато се она може означити као успешна.
Наравно, поредак који је настао у Јалти није био "најбољи могући", нити је био "праведан". Али онај који је наступио после рушења Берлинског зида био је неупоредиво гори. Био је то униполарни светски поредак, "поредак" без икаквих правила - време свеопште нестабилности, у коме је једна светска сила, "хегемон", диктирала правила од случаја до случаја, и у којем је коначно стављено ван снаге међународно право.
Први пример за то је Југославија 1991, када су западне земље најпре признале нелегалну сецесију југословенских република. Потом је безобзирно кршење међународног права поновљено 1999. године, када је Запад извршио агресију на Савезну Републику Југославију, и још једном нешто касније, 2008, када је Запад признао такозвано Косово као "независну државу".
Уништити немачки милитаризам
Прво питање које је било успешно решено на конференцији у Јалти било је питање Немачке, укључујући и територије које је окупирао или припојио Трећи рајх. У Јалти је донета коначна одлука о подели Немачке на окупационе зоне.
Питање будућности Пољске, повезано са овим првим, показало се као једно од најтежих. На дискусију о пољском питању потрошено је, како примећује руски истраживач Олег Шевченко, око 10.000 речи, што чини 24 одсто свих декларација из Јалте. Стрпљивост у преговорима и спремност на компромисе показале су обе стране.
У коначном споразуму, СССР је добио западну границу са Пољском дуж такозване Карсонове линије, успостављене још 1920. године. У ствари, граница се вратила на линију која је постајала у време поделе Пољске између Немачке и СССР-а 1939. године, према Уговору о пријатељству између СССР-а и Немачке.
Учесници Конференције на Јалти изјавили су да је њихов непоколебљиви циљ уништење немачког милитаризма и нацизма, као и стварање гаранција да "Немачка више никада неће бити у позицији да нарушава мир."
Требало је "разоружати и расформирати све немачке оружане снаге и трајно уништити немачки генералштаб, запленити или уништити сву немачку војну опрему, ликвидирати или преузети контролу над целокупном немачком индустријом која би се могла користити за ратну производњу; подвргнути праведном и брзом кажњавању све ратне злочинце; укинути нацистичку партију, нацистичке законе, организације и институције; елиминисати сав нацистички и милитаристички утицај из јавних институција, из културног и економског живота немачког народа."
Истовремено, у коминикеу са конференције је наглашено да ће, после искорењивања нацизма и милитаризма, немачки народ моћи да заузме "место које му припада у заједници народа."
Ово је, такође, погажено у униполарном светском "поретку", кога су после 1989. успоставиле САД. Немачка је постала најоданији савезник америчког хегемона. Прва војна интервенција Немачке, унутар НАТО савеза, била је агресија која је спроведена 1999. против СР Југославије.
Потом су се немачке оружане снаге, унутар НАТО мисије (КФОР), појавиле на Косову. Претходно је поново уједињена Немачка имала значајну улогу у разбијању Југославије, пружајући сваку врсту помоћи, пре свега војне, југословенским сепаратистичким републикама. Данас је Немачка поново умешана у сукоб у Украјини, којој, заједно са САД, шаље тенкове.
"Вечито балканско питање"
На конференцији у Јалти расправљало се и о "вечном балканском питању", посебно о ситуацији у Југославији и Грчкој. Сматра се да је још у октобру 1944. Стаљин дозволио Великој Британији да одлучи о судбини Грчке.
Мешање Британије у Грчкој је распламсало грађански рат у овој земљи између комунистичких и прозападних војних формација. С друге стране, призната је власт Јосипа Броза Тита у Југославији и препоручено му је да у владу узме прозападне "демократе".
На Јалти је потписана и Декларација о ослобођеној Европи, која је утврдила принципе политике победника на територијама одузетим од непријатеља.
У декларацији са конференције је записано: "Успостављање реда у Европи и реорганизација националног привредног живота морају се постићи на начин који ће омогућити ослобођеним народима да униште последње трагове нацизма и фашизма, и стварање демократских институција по сопственом избору."
Идеја о "заједничкој помоћи" никада није постала стварност: свака сила победница имала је моћ само на оним територијама на којима су биле стациониране њене трупе. Као резултат тога, сваки од бивших савезника у рату почео је да подржава своје идеолошке савезнике. Европа се за неколико година поделила на социјалистички табор и на Западну Европу, где су Вашингтон, Лондон и Париз покушавали да се одупру растућем комунистичком расположењу.
Наслеђе Јалте
На Јалти је донесен и одвојени документ који је одлучио о судбини Далеког истока. У замену за улазак у рат са Јапаном, СССР је добио Јужни Сахалин, изгубљен још у Руско-јапанском рату, као и Курилска острва, а Монголија је призната као независна држава.
На конференцији је поново постављено питање репарација. Међутим, савезници никада нису успели да коначно одреде висину одштете. Одлучено је само да САД и Велика Британија дају Москви 50 одсто свих репарација.
На Јалти је покренута и идеја о новој Лиги народа. Савезницима је била потребна међудржавна организација, способна да спречи покушаје промене утврђених граница сфера утицаја. Управо на конференцијама победника у Техерану и Јалти формирано је оно што се може назвати "идеологијом Уједињених нација".
Договорено је и да принцип једногласности великих сила - сталних чланица Савета безбедности са правом вета - убудуће постане основа активности УН у решавању кардиналних питања обезбеђења мира.
УН су постале симбол и формални гарант послератног светског поретка; ауторитативна, а понекад и ефикасна организација у решавању међудржавних проблема. У међувремену, и УН су готово дерогиране. Истовремено, земље победнице су наставиле да преферирају да озбиљна питања својих односа решавају билатералним преговорима, а не у оквиру УН.
УН, такође, нису успеле да спрече ратове које су САД и СССР преко трећих земаља водили током деценија Хладног рата.
Историјски значај конференције у Јалти
Кримска конференција вођа СССР-а, САД и Велике Британије имала је огроман историјски значај. Била је то једна од највећих међународних конференција, важна прекретница у сарадњи сила антихитлеровске коалиције у вођењу рата против заједничког непријатеља. Доношење одлука на конференцији још једном је показало могућност сарадње држава са различитим друштвеним уређењем. Била је то једна од последњих конференција пре "атомске ере".
Биполарни свет, настао на Јалти, поделом Европе на Исток и Запад, опстао је више од 40 година, од говора Винстона Черчила у Фултону 5. марта 1946, све до распада СССР-а у децембру 1991. Систем Јалте је почео да се урушава још са почетком перестројке у СССР-у, почев од 1985. Трећег октобра 1990. Немачка је уједињена. То је био преломни тренутак за Европу и светски поредак који су били створена у Јалти.
Неки одвојени механизми система Јалта-Потсдам и даље делимично функционишу, попут УН.
Што се тиче непромењивости граница, Запад је за себе, током трајања униполарности, узурпирао право да одређује које ће границе бити признате, а које не. Наведимо поново пример бивше Југославије или Србије, границе између бившег СССР-а и Јапана, као и територијални интегритет Кине, који САД доводе у питање са статусом Тајвана.
Нова фаза мултиполарности
Генерално, споразуми из Јалте више нису на снази. Са биполарним светским поретком коначно је завршено. Убрзо је, после 1989, наступио "амерички век", у коме су САД једно време играле улогу "неприкосновеног светског хегемона".
Свет данас, после фазе биполарности а потом униполарности, у којој су доминирале САД, улази у нову еру: у еру мултиполарности. САД су данас једина велика светска сила која одбија да то прихвати, одбацујући и сам концепт подела интересних сфера, на којем је почивао поредак створен у Јалти.
Последица тога су ратови и конфликти који се данас распламсавају широм света. Тренутно, најопаснији конфликт је онај који се на територији Украјине одвија између Русије и Запада. Није искључен ни рат између САД (Запада) и Кине, о коме је недавно говорио званичник Пентагона, амерички генерал Мајк Минихан. Командант Ваздушних снага америчког ратног ваздухопловства очекује избијање америчко-кинеског рата за 2025. годину. Нажалост, са овом оценом генерала Минихана слаже се и Мајкл Макол, председавајући Одбора за спољну политику у Представничком дому.
Да ли се свет данас заиста налази пред рубом светског конфликта, страшнијег и од Другог светског рата, који се веома може брзо претворити у нуклеарни сукоб великих сила? Свет се више не може вратити у поредак биполарности, нити је могуће зауставити развој мултиполарности. Ако постоји нека поука Јалте, то је да су преговори и споразуми увек бољи од рата. Да ли ће америчке политичке елите то схватити на време, пре него што поведу свет у катастрофу?
Другим речима, долази ли време неке нове, мултиполарне "Јалте" – конференције великих сила, спремних на међусобни компромис?
