Свет
Мала комична трупа на турнеји: Европски месечари марширају ка понору
"Руска претња" је само фантазија неког ко није сасвим при себи, каже француски мислилац
Широм Европе у току је турнеја мале, комичне оперске трупе Европске уније, на којој вокалне деонице изводи Естонка Каја Калас, која механички понавља да "Украјина мора да добије рат" – рат који је већ изгубила, и где Урсула фон дер Лајен, са озбиљним лицем хијене, изјављује да је Европа "спремна за акцију", пише француски филозоф Ален Де Беноа у часопису "Елементи".
Ипак, сви знамо да ЕУ није спремна ни за шта и да чак нема никакве компетенције о питањима одбране.
У Француској, ову малу, комичну трупу најдостојније представља Емануел Макрон, који је само баштенски Наполеон. После хита "Француска маршира", сада је на реду "Француска, напред марш!".
"У рату смо!", поносно проглашава овај "шеф државе", наставља Де Беноа, а то је фраза коју он највише воли јер никад није одслужио војни рок и никад у животу није чуо звиждук метка који му пролеће крај главе. Он наивно изјављује да "Русија не сме да добије овај рат"; да би се постигао мир, каже, мора се продужити рат.
Да би јавно мњење убедио у ову луду фантазију, додаје Де Беноа, он нас уверава да "Русија представља егзистенцијалну претњу Европљанима", мада ни у Вашингтону, Москви и Пекингу нико не схвата озбиљно његове речи. То су речи кловна.
Макрон је омражен од француског народа, пошто је неспособан да састави владу која може да усвоји буџет, у тренутку када је финансијска ситуација земље катастрофална, немоћан је чак и да заштити њене границе, и стога нема никакав легитимитет.
Али, он се и даље се претвара да је "шеф француске државе".
Русија – и крвожедни медвед и тигар од папира
Кремљ, наравно, нема ни најмању жељу да освоји Европу. "Руска претња" је само фантазија неког ко није сасвим при себи, каже француски мислилац. То је, уосталом, "веровање за које не постоји ни најмањи доказ", додаје амерички геополитички стручњак Џон Миршајмер. Исти људи, који су нам четири године објашњавали да ће Русија сваког дана пропасти, сада нас уверавају да се спрема да нападне Европу. Укратко, да Русија губи али да је Европа мора спречити да победи, тврди Де Беноа. Русија је, у исто време, и крвожедни медвед и папирни тигар.
Више од 70 година су нам говорили да "Европа значи мир", али Европа данас значи рат. Генерални секретар НАТО-а Марк Руте позива земље Атлантског савеза да се припреме за трећи светски рат.
У Француској, владина уредба бр. 2025-1030, од 31. октобра 2025. године, објављена у листу "Журнал офисијел", која је прошла готово незапажено, овлашћује приватне војне компаније да пружају "помоћ трећој земљи у ситуацији оружаног сукоба".
Генерал Фабијен Мандон, начелник Генералштаба одбране, најављује рат са Русијом "за три до четири године".
Његов претходник Тијери Буркхард већ је Русији приписао (непостојећу) декларацију, у којој се Француска означава као њен "главни противник у Европи". За сваку случај, резервни генерал Мишел Јаковљев нас уверава да је Доналд Трамп "агент КГБ-а"...
Марширање ка понору
Реч је о покушају инструментализације страха, који се претвара у моралну панику. На телевизијским екранима НАТО генерали, начичкани медаљама, заменили су шарлатанске докторе, али принцип остаје исти: натерати људе да прихвате оно што иначе, без страха, не би прихватили.
У Европи данас постоји права ратна странка, закључује Де Беноа – странка која жели да ратује против Русије, али која, у исто време, оптужује Русију да жели да ратује против Европљана. Ова странка тражи рат са Русијом и чини све што може да мобилише јавно мњење. Послушни медији, потом, преузимају штафету.
Од почетка сукоба у Украјини, били смо изложени једностраним информацијама, које су ширили духови, каже Де Беноа, заговорници мира представљају се као "путинисти". У стара времена, у народној машти, каже француски филозоф, људи су видели летеће тањире - данас виде дронове.
Руси освајају луку Брест, а потом јуришају ка Лисабону и Гибралтару...
Европска ратна странка сматра да је најбољи начин да Европа помогне Зеленском да води рат који није у стању да добије. Тврди се да би се, подржавајући Украјину свим средствима, Европљани заштитили од "руске претње". Тврди се и да ће, након освајања Алзас-Лорене, Руси јурнути ка луци Брест, пре него што крену ка Лисабону и Гибралтару!
Тврди се и да се француски народ – који никада неће бити консултован о томе шта мисли – мора, "за три до четири године", припремити да гледа како им деца гину на руској граници, против земље у којој Француска нема ни најмањи витални интерес. То је, једноставно, гротескно, пише Де Беноа. Односно: то је чисто лудило.
Посматрајући како је Украјина изгубила рат упркос америчкој подршци, Европљани извлаче надреалистички закључак: да ће победити уз европску помоћ – не схватајући да ће, што рат дуже траје, Украјина бити све мање способна да преговара.
Овај рат никада није требало да се догоди и могао је одавно да се заврши. Његов примарни узрок је добро познат: одлучност САД да гурну НАТО све до граница Русије. НАТО то није учинио из саосећања према Украјинцима, које је само инструментализовао у своју корист, већ како би разбио велики евроазијски континент, како би одвојио Европу од Русије и, наравно, да би спречио формирање осовине Париз-Берлин-Москва.
Замка за Украјинце
Американци су смислили овај пројекат непосредно после распада Совјетског Савеза. Руси су, у априлу 2008. године, пре више од 15 година, јасно ставили до знања да би проширење НАТО-а на Украјину представљало црвену линију и казус бели (разлог за рат). На Западу је донета одлука да се ово упозорење игнорише, и да се Украјина искористи против Русије. Несрећни украјински народ је упао у замку, и ево нас ту где јесмо.
Европљани су невољно ушли у овај сукоб. Заузели су страну једног од два табора, уместо да се позиционирају као посредници – што би био једини разуман став – настојећи да идентификују "кривце". Изабрали су апстрактне моралне вредности у односу на конкретне принципе геостратешког реализма, и дозволили да буду увучени у англосаксонски рат, за који нису имали егзистенцијални ни витални интерес.
Што је више времена пролазило, то су више, по сопственом избору, деловали као учесници у сукобу. Данас, док Американци желе да се повуку, а украјинска војска више није способна да покрене ни најмању офанзиву, они се упуштају у ратоборну ескалацију, која ризикује да увуче целу Европу, што би могло да кулминира оружаним сукобом са нуклеарном силом. Тешко је бити неодговорнији, каже Де Беноа.
Најтеже у рату је знати како га зауставити. Циљ сваког рата је мир али прекид ватре није мир. Рат се завршава тек онда када мировни споразум одреди политичке услове за решавање проблема који су га изазвали.
У време када су сва западна друштва на ивици имплозије, дугом оптерећена и полууништена Европа је дала више од 200 милијарди помоћи Украјини. Ова огромна помоћ није послужила ничем другом осим повећању броја жртава. Примећујући да Украјина изгубила, упркос америчкој подршци, Европљани извлаче надреалистички закључак да ће победити само уз њихову помоћ – чак и не схватајући да ће Кијеву, што дуже траје сукоб, бити све теже да преговара.
Европа у стању пијанства
Европљани се жале да нису били укључени у предлоге мировног споразума који су покушали да склопе Руси и Американци. Сада сањају о мировном споразуму који би игнорисао стварност на терену – споразуму у којем би и победници и побеђени били победници, нешто што очигледно никада није виђено.
Желели би да Украјина, са једва 25 милиона становника, буде у стању да у мирнодопском времену држи војску од 800.000 људи – више него британска, француска и немачка војска заједно. Они говоре о "безбедносним гаранцијама" за Украјину, при чему не схватају да је једина права гаранција за Украјину неутралност.
"Идемо ка рату као месечари", написао је Анри Гваино још 15. маја 2022. Четири године касније, месечари се још увек нису пробудили. Од самог почетка, они су порицали стварност (Русија је "изолована", Украјина ће "победити", санкције су "веома ефикасне", итд).
Заправо, Европљани још нису схватили да међународни односи нису ствар моралних принципа већ динамике моћи. Не разумеју да се нова динамика моћи намеће широм света. Још верују да су у ери Хладног рата, не схватају да је украјински пораз, пораз "колективног Запада" и да је тај "Запад" већ нестао, заједно са атлантизмом, који је био његов темељ.
Деца која се играју у песку
Европу данас воде духови који само глуме ратоборност. Три савезника (Француска, Немачка, Енглеска) лупају ногама и такмиче се у хвалисању као деца која се играју у песку, претећи да ће поновити операцију "Барбароса" – овај пут без Вермахта, али са Бундесвером.
Уверљиви су као жаба која покушава да се представи као во, претварају се да верују да имају средства којима могу да утичу на ситуацију. У ствари, потпуно су беспомоћни и голи. Као мали петлови који машу крилима и показују мишиће, или безглаве патке које трче у свим правцима.
Њихова "коалиција вољних" подсећа на статисте који певају "Хајде да марширамо, хајде да марширамо!" и при том остају на месту. Да би "више помогли Украјини", смањиће буџете, украсти руску имовину, купити оружје од Американаца, које ће потом поклонити Кијеву, изузети војне трошкове од критеријума Мастрихтског споразума, послати авионе "рафал" које немају, задужити се, распоредити трупе ко зна где, зашто или како. Прилично јадан призор.
Де Беноа показује слику Европе каква доиста јесте, немилосрдну слику у огледалу, без улепшавања. То је слика дружине оцвалих глумаца, на комичној оперској турнеји. Или малих кочоперних петлића, који се размећу и прете.
Заиста, тужан крај Европе, некадашње надмоћне колонијалне силе, која је некад, још у претпрошлом веку, са својим топовњачама изазивала страхопоштовање, од Азије до Африке.
Сада, међутим, изазива само подсмех. И сажаљење.
Live
