Највећи део америчких златних резерви које се чувају у Форт Ноксу чине нечисте, нестандардне полуге које се не могу користити у међународним поравнањима, пише "Мани металс". У пракси, то значи да је већи део огромних америчких златних резерви неликвидан и не би био лако прихваћен на међународном тржишту ако се укаже потреба.
"То је оронули остатак баш као и наша монетарна политика. Што се тиче америчких златних резерви, држимо се нижег стандарда од остатка света", каже извршни директор компаније "Мани металс" Стефан Глисон.
Интересантно је да златне резерве САД нису прегледане од 1970-их када је влада извела маркетиншки трик и отворила један од 15 трезора у Форт Ноксу како би политичари и медији "бацили поглед" и потврдили да злато заиста постоји.
Требало би напоменути да ниједна од полуга није имала серијски број нити било какав доказ о чистоћи, па чак ни о власништву. "ТВ спектакл из 1974. године није пружио ниједан доказ о томе колико америчког злата се тамо чува", рекао је директор Лиге за одбрану новца Метју Кортез.
Америчка администрација је тада обећала да ће редовно спроводити инспекције и обавештавати јавност, али до дана данашњег не постоје информације о количини злата која се чува.
Верује се да америчке златне резерве износе 8.133,5 (метричких) тона. То је отприлике 261,5 милиона тројских унци. Око половине тога (147,3 милиона унци према подацима Ковнице новца САД) складишти се у Форт Ноксу. Остатак је распоређен између ковнице новца у Денверу, депозитара златних полуга у Вест Поинту и трезора Федералних резерви у Њујорку.
Америчко злато се процењује на 42,22 долара по унци. Цена се не мења са кретањима на тржишту.
Према Лондонском удружењу тржишта злата, златне полуге морају да садрже 350 до 430 финих тројских унци и да имају минималну финоћу од 995,0 делова на хиљаду да би биле прихватљиве за међународна поравнања. У реалности, стандарди широм света прелазе на финоћу од 999+.
Међутим, на основу докумената објављених током саслушања Одбора за финансијске услуге Представничког дома 2011. године, испоставило се да само око 17 процената златних полуга које америчка влада држи у Форт Ноксу испуњава све савремене стандарде чистоће.
Највише - 64 посто - има најмање финог злата, оног чистоће између 899 и 901.
Зашто толико нестандардног злата?
То је наслеђе америчке политике која је напустила златни стандард.
Да би подржао своје планове потрошње и напунио државну касу, председник Френклин Д. Рузвелт је одлучио да присвоји јавно злато и дода га у националне резерве. Рузвелт је 5. априла 1933. године потписао Извршну наредбу 6102, којом је приватно власништво над златом ефикасно забрањено.
Рузвелт је тврдио да је мера била усмерена на спречавање "гомилања". Међутим, стварањем широке дефиниције "гомилања", извршна наредба је заправо била осмишљена да одузме практично све златнике и полуге из приватних руку и пренесе их влади.
Многи Американци су добровољно предали своје злато као чин послушности. Неки су то вероватно учинили зато што су веровали влади, други из осећаја патриотизма, а неки из страха.
Свима је плаћено 20,67 долара по унци злата. Али шест месеци касније, Рузвелт је формално девалвирао долар за око 40 процената када је прогласио да злато вреди 35 долара по унци.
Већи део конфискованог злата био је у облику кованица које су углавном биле 90 процената чисте. У то време, приватне банке, заједно са Федералним резервама, држале су велики број кованица. То је било зато што су новчанице Федералних резерви биле заменљиве за злато.
Међутим, пошто је приватно власништво над златом забрањено, људи више нису могли да мењају папир за метал, и није било потребе да се држи гомила кованица. Влада је истопила кованице и обликовала их у полуге, које се сада налазе у трезорима Форт Нокса.
Злато које настаје топљењем кованица знатно је нижег квалитета од "финог" или "добро истопљеног" злата које се обично користи у међународној трговини.
Или, како је рекао истакнути економиста Вилијам Си Вуд: "Већина злата у Форт Ноксу је златни новчић нижег квалитета".