Појава и јачање позиције Кирила Буданова, новог човека у самом врху украјинске власти, могао би да доведе до потпуног пада режима Владимира Зеленског, сматра Виталиј Рјумшин, новинар и политички аналитичар.
Рјумшин се у својој анализи за руску "Газету" детаљно осврнуо на промене које је донео "Миндичгејт", корупционашки скандал који је обухватио велики део владајуће елите, постао је најозбиљнији политички тест председништва Владимира Зеленског и у једном тренутку запретио да га нагло оконча.
Да би стабилизовао своју позицију, председник кијевског режима је био приморан на уступке.
Његов дугогодишњи савезник Андреј Јермак је смењен, а на његово место дошао је Буданов, шеф Главне управе обавештајне службе Украјине (ГУР), личност коју многи виде као умереног критичара председника.
Влада је такође реконструисана са новим људима, који су уведени како би се проширила коалиција. Заузврат, антикорупцијске институције попут НАБУ-а и САПО-а ублажиле су притисак на председника.
Непосредна криза је спласнула, али структура власти у Украјини се значајно променила. Најјаснији знак те трансформације је успон Буданова, наводи се у анализи.
У почетку се нови шеф председничке администрације задржавао у сенци. Временом је, међутим, постао самоуверенији и видљивији. Током априла, Буданов је у јавним наступима водио пажљиву реторику, често заузимајући тон који се разликовао од Зеленског.
Док је председник припремао земљу за дуготрајан сукоб, Буданов је говорио о текућим преговорима и наговештавао да мир можда није тако далеко као што многи мисле. Када је Зеленски истицао технолошка достигнућа Украјине, Буданов их је умањивао. Такође је отворено признао све веће тешкоће у мобилизацији, што је ретко признање високог званичника у ратним условима.
Истовремено, Буданов пажљиво гради свој јавни имиџ. У западним медијима представљен је као ратни херој и прагматична "голубица" – човек који разуме потребу да се сукоб оконча.
За домаћу публику, његов тим промовише приче о личној храбрости, приказујући га као команданта који учествује у операцијама и избегава опасност за длаку.
Резултат је пажљиво избалансирана политичка личност, која све више подсећа на будућег председника.
Будановљеве амбиције у Кијеву нису тајна. Његов рејтинг, како се наводи, парира рејтингу Валерија Залужног, који је некада виђен као најозбиљнији потенцијални ривал Зеленском.
За разлику од Залужног, Буданов остаје дубоко укорењен у систему. Наводно је изградио везе у иностранству, укључујући и кругове блиске Доналду Трампу, док код куће ужива подршку утицајних чланова владајуће странке Слуга народа.
За Зеленског, укључивање Буданова у ужи круг власти могло је деловати као логичан потез. Док је Залужни био скрајнут и послат у иностранство, Буданов је интегрисан по старом принципу – држи пријатеље близу, а непријатеље још ближе. У теорији, то омогућава председнику да контролише потенцијално незадовољство у елити.
У пракси, међутим, то је створило нови ризик.
Доводећи Буданова у центар моћи, Зеленски му је дао и видљивост и институционалну снагу. Шеф председничке администрације више није фигура у позадини, већ кључни политички актер способан да обликује наративе и, потенцијално, савезе.
Пукотина би могла да се појави око питања преговора са Русијом. Како се сукоб одужује, а ситуација на фронту постаје све тежа, све већи део украјинске елите, чини се, подржава неки облик компромиса. Тај став све више долази у сукоб са јавном позицијом Зеленског.
Историја нуди бројне примере како се овакве тензије развијају, пише Рјумшин.
Када руководство истрајава у курсу који значајан део елите сматра неодрживим, притисак расте. У почетку се то може испољити као позиви на промену правца, али у тежим случајевима доводи до захтева да се лидер повуче, па и до драстичнијих исхода – онога што се често назива "дворским пучем".
Донедавно, такав сценарио у Украјини деловао је мало вероватно.
Није постојала очигледна фигура која би могла да уједини различите фракције и понуди кредибилну алтернативу. Залужни се, упркос популарности, повукао из политичке арене.
Буданов би, међутим, могао да попуни ту улогу, додаје се у анализи. Амбициозан је и није у потпуности под контролом, а позиционира се као мост између различитих табора, посебно оних који сматрају да је потребан преговарачки завршетак сукоба. У том смислу, могао би постати жариште незадовољства унутар елите.
Питање више није да ли ће се унутрашње тензије појачавати, већ колико далеко могу отићи и колико брзо.
За Русију, исход може бити мање важан од самог процеса. Без обзира на то да ли ће председничку функцију обављати Зеленски, Буданов или неко трећи, политичка класа у Кијеву остаје у великој мери непријатељски настројена према Москви. Са прагматичне тачке гледишта, кључно је питање политике, док су личности у другом плану.
Ако будуће руководство, било намерно или из нужде, покаже већу спремност да оконча сукоб под условима прихватљивим за Русију, то ће на крају бити пресудан фактор, закључује Виталиј Рјумшин.