Америчко-израелски рат против Ирана достигао је фазу у којој војна сила није успела да постигне циљ, а дипломатија још увек није донела стабилан излаз.
Оно што су САД и Израел првобитно представили као контролисану кампању притиска претворило се у стратешку замку. Иран се није предао, његови дипломатски канали нису пропали, а питање које су САД и Израел желели да реше принудом вратило се на преговарачки сто у далеко компликованијем облику.
САД и Израел желе да Иран стави свој нуклеарни програм у центар разговора. Техеран, након што се суочио са војним притиском и отвореним претњама, инсистира да прво питање мора бити безбедност. Иран жели гаранције да се рат неће наставити и да регион неће остати отворен за нове америчке или израелске војне акције.
Дакле, нови ирански предлог, за који се наводно говори да је САД достављен преко пакистанских посредника, предлаже да се прво разговара о окончању непријатељстава и поновном отварању Ормуског мореуза, док се нуклеарно питање одлаже за каснију фазу.
Ако Вашингтон одбије да се ангажује, ризикује продужење кризе око једног од најосетљивијих поморских пролаза на свету. Ако прихвати редослед који је предложио Техеран, индиректно признаје да војни притисак није делотворан на Иран. Ако захтева да нуклеарни аспект буде на првом месту, појачава ирански аргумент да САД не траже деескалацију, већ механизам притиска који се може наставити кад год то Вашингтону буде згодно.
Израел се такође суочава са сопственим ограничењима, јер је већ растегнут на неколико фронтова. Либан остаје нестабилан, сукоб са Ираном није довео до одлучног решења, а домаћи политички притисак на премијера Бенјамина Нетанјахуа остаје интензиван. Израелска војна акција може да поремети и ескалира, али сама по себи не може да створи регионални поредак у којем Иран једноставно прихвата израелске захтеве.
Дипломатски досег Техерана
Иран, у међувремену, није ни близу изолованог, пише за РТ интернешенел Мурад Садигзаде, председавајући Центра за блискоисточне студије. Напротив, активно и намерно користи своју дипломатску мрежу. Путовања министра спољних послова Абаса Арагчија у Пакистан, Оман и Русију показују координисане напоре да се неколико канала држи отвореним истовремено.
Пакистан је користан као посредник јер има приступ обема странама сукоба. Очекивало се да ће прошле недеље бити домаћин друге рунде разговора између САД и Ирана, али процес није напредовао. Контакт није престао, али стране не могу да се договоре о структури разговора, јер се не слажу око тога о чему се заправо ради у кризи.
Улога Омана је кључна у овом контексту. Министар спољних послова Бадр бин Хамад ел Бусаиди састао се са Арагчијем у Мускату и описао њихову дискусију о Ормуском мореузу као плодоносну. Оманска дипломатија се дуго ослањала на посредовање и способност разговора са актерима који не верују једни другима. Управо је то врста канала какву Иран жели. Техеран довољно верује Оману да преноси поруке, Вашингтон га довољно поштује да би био користан и регионално је позициониран да третира Ормуз као питање одговорности приобалне државе и регионалне безбедности.
Либан је такође део иранске рачунице. Израел наставља да користи силу у Либану упркос оквиру прекида ватре, а то директно утиче на процену Техерана израелских намера. Ово сугерише да Израел третира прекиде ватре као привремене паузе, а не као обавезујуће диговоре. То, пак, јача захтев Техерана за гаранцијама. Споразум који зауставља нападе на Иран, али дозвољава континуирани војни притисак на Либан, не би створио регионалну стабилност. Зато се један од пријављених иранских захтева односи на гаранције обустављања даљих војних акција против Либана. Израелске претње о обновљеним акцијама против Ирана само појачавају аргумент Техерана да гаранције морају доћи пре осетљивих уступака. Што више Израел прети, то више Иран инсистира на гаранцијама. Што више Иран инсистира на гаранцијама, то је Вашингтону теже да представи разговоре као иранско повлачење.
Арагчи иде у Русију
Посета иранског министра спољних послова Русији ове недеље је покушај да се иранска процена кризе директно пренесе сили која још увек има радне канале са свим главним странама сукоба.
Русија не види Иран као изолованог актера на кога се може извршити притисак да ћути, нити кризу види као уски америчко-ирански спор. На састанку са Арагчијем у Санкт Петербургу, руски председник Владимир Путин је нагласио да ће Москва учинити све што служи интересима Ирана и народа региона како би се мир постигао што је пре могуће. Ова конкретна формулација представља Русију као државу која покушава да спречи да Блиски исток склизне у шири и разорнији рат.
Ово је веома важно за Иран, који се суочава не само са војним претњама САД и Израела, већ и са покушајем обликовања дипломатског окружења око тих претњи.
Вашингтон и Западни Јерусалим би више волели да Техеран преговара под притиском, а нуклеарно питање је од самог почетка стављено у центар. Осуђујући ударе на Иран и нудећи посредовање, Русија помаже у спречавању да се криза сведе на једнострани ултиматум.
Улога Русије је такође кључна јер може да говори у више праваца истовремено. Са Ираном има стратешке везе и растућу политичку координацију. Са Израелом, упркос озбиљним неслагањима, Русија дуго одржава канале комуникације. Са заливским монархијама, Русија је изградила прагматичне и поверљиве односе у енергетици, дипломатији и регионалној безбедности. Са САД, чак и у условима конфронтације, Русија остаје глобална сила чији се став не може једноставно игнорисати. Ова комбинација даје Москви ретку способност да служи као неформална стабилизујућа сила када су многи званични западни канали изгубили кредибилитет у Техерану.
Арагчијево путовање је стога витални део ширих дипломатских напора Ирана да спречи понављање америчке и израелске агресије. Техеран ради преко Пакистана, Омана и Русије, док покушава да створи дипломатски штит око централног захтева да свако будуће решење мора почети са безбедносним гаранцијама. Порука коју је Арагчи вероватно донео Москви била је да Техеран жели континуирану руску дипломатску подршку, руско учешће у спречавању ескалације и руску помоћ у комуникацији са регионалним актерима који имају утицај на шири баланс снага.
Русија је годинама развијала прагматичне односе пуне узајамног поштовања са Саудијском Арабијом, Уједињеним Арапским Емиратима, Катаром и Оманом. Ове државе не желе велики регионални рат, посебно онај који би могао да угрози енергетска тржишта, поморску безбедност и домаћу стабилност. Иран разуме да Русија може помоћи у стабилизацији овог окружења. Москва не мора да замени Оман или Пакистан као посредник. Њена вредност лежи у чињеници да може да ојача идеју да одрживо решење мора да узме у обзир безбедност свих регионалних држава, а не само преференције САД и Израела.
Постоји и војно-стратешка димензија посете. На Блиском истоку многи очекују да ће САД и Израел наставити војну акцију против Ирана ако преговори не успеју. Под овим условима, било би природно да Техеран и Москва разговарају не само о дипломатији, већ и о војно-техничкој сарадњи, противваздушној одбрани, обавештајним службама и широј безбедносној равнотежи. Русија не би гурала Иран ка ескалацији, али верује да одвраћање и дипломатија морају да функционишу заједно. Држава која је неодбрањива под притиском има мање шансе да постигне праведан дипломатски исход, док она која може да издржи притисак има више простора за преговоре.
Дипломатска раскрсница
Са становишта Ирана, Русија је конструктиван партнер и важан играч и на глобалном и на регионалном нивоу. Русија не захтева да Иран започне разговоре прихватањем америчких захтева и не одобрава континуирану агресију Израела у региону. Јавни став Москве је усмерен на окончање рата и спречавање даље ескалације. Она делује не само као присталица Техерана, већ и као снага стабилности на ширем Блиском истоку.
Предстојећа фаза дипломатије биће одлучујућа. Ако САД прихвате фазни процес који Иран заговара, криза би могла да се помери са војне конфронтације на контролисано преговарање. Ако одбије, регион би могао да остане у суспендованом стању између прекида ватре и обнове рата. Ако Израел настави да напада Либан и прети Ирану, Техеран ће имати мало разлога да верује било каквом споразуму који нема гаранције. А ако Русија, Оман и Пакистан наставе да посредују, Иран ће задржати дипломатску дубину која му је потребна да се одупре изолацији и одржи процес решавања спора у животу.