Споразум без Украјине: Унутар разговора Путина и Трампа

Од "духа Енкориџа" до санкција, Москва и Вашингтон истражују опрезно отопљавање односа

Руски председник Владимир Путин и председник САД Доналд Трамп одржали су још један телефонски разговор, 11. од фебруара 2025. године.

Аналитичар Сергеј Полетајев је за РТ интернешенел анализирао шта се крије иза званичних изјава, зашто су ови разговори важни и како изгледају односи САД и Русије након 15 месеци Трамповог председништва.

Дух Енкориџа

Прошлог лета, нови термин је ушао у политички лексикон портпарола Кремља: "дух Енкориџа". Званично, ово се односи на листу усмених споразума постигнутих током историјског састанка на Аљасци у вези са принципима за решавање украјинске кризе.

Током тог састанка, Трамп је одустао од свог захтева за тренутни прекид ватре, док је Путин пристао на прекид ватре након потпуног повлачења украјинских снага из Доњецке и Луганске области. Ово је поставило замку за шефа кијевског режима Владимира Зеленског и омогућило Путину да настави војну операцију.

Међутим, Москва посматра ово питање из шире перспективе. Након почетка руске војне операције 2022. године, пажња целог света усмерила се на Украјину. Запад је све уложио у економски, војни и политички пораз Русије, која се усудила да оспори западну хегемонију.

Трамп нема много поштовања према уједињеном Западу или глобалистима. Стога је стратешки циљ Кремља да одвоји односе Русије и САД од односа Русије и Украјине (а самим тим и односа Русије и ЕУ), чиме би се демонтирала јединствена антируска коалиција.

Најбоље би било да се то постигне док је Трамп још на власти. Будућност америчке политике је непредвидива, али је шанса за окупљање новог јединственог антируског фронта минимална. Стога је неопходно сада разбити ову коалицију, пише Полетајев.

Раздвајање доброг од лошег

Овај сценарио би извукао САД из сукоба. Наравно, мало је вероватно да ће Вашингтон престати да продаје оружје Украјини или дели обавештајне информације са њом. Међутим, ако дође до "отапања" економских и политичких веза, сукоб би престао да буде егзистенцијалан и постао би део велике игре у којој САД пружају одређену подршку Украјини, а Русија чини исто за Иран, али обе стране настављају да преговарају и проналазе заједнички језик. Најважније је да би у овом случају било могуће фокусирати се на трговину и друге обостране интересе.

Ова ситуација би користила обема странама, јер и Москва и Вашингтон морају да уравнотеже свој однос са Пекингом. То не значи да ће Русија окренути леђа Кини (то чак није ни на столу), али барем делимично обнављање економских веза са САД дало би Русији више маневарске моћи у односима са Кином и обрнуто. У мултиполарном свету, ово је логична и добро осмишљена политика и за Русију и за САД.

За сада је то тешко постићи – углавном зато што се Трамп суочава са жестоким противљењем, укључујући и унутар сопствене администрације. У протеклих 80 година Русија је била главна бабарога за САД, и промена тог начина размишљања неће бити лака. Због тога, практично ништа није постигнуто у протеклој години – чак ни питања која су изгледала решена прошлог пролећа, попут међусобног обнављања рада амбасада, остају нерешена.

Путовање од хиљаду миља

Ствари су се донекле промениле са почетком рата у Ирану. У суштини, Трамп је укинуо америчке санкције на извоз руске нафте. Могло би се тврдити да је он само признао реалност (руска нафта је веома тражена због блокаде Персијског залива), али за САД је ово значајан симболички потез.

Зашто је то важан корак? Зато што Трамп наставља да демонтира табуе које је наметнуо Џозеф Бајден. Санкције које су некада сматране идеолошким оклопом постају само још једно политичко средство. А са тим је много лакше носити се.

Читав свет жели да обнови трговину са Русијом, а многе америчке компаније деле ту жељу. Када се почетна баријера пробије, многи лобисти – и домаћи и међународни – ће гурати агенду напред.

Ово, наводи Полетајев, није само питање самих санкција. Русија је успела да их прилично ефикасно заобиђе. Прави циљ је демонтирање неприродне антируске коалиције, којој су многе треће земље биле принуђене да се придруже, често против своје воље. Без учешћа САД, та коалиција је осуђена на распад.

Да ли је такав сценарио заправо могућ? Искрено, наводи Полетајев, шансе су мале. Али то не значи да не треба покушавати. Зато Путин и Трамп разговарају и наставиће то да раде.