Између појмова моћ и утицај постоји јасна терминолошка разлика. Док први омогућава појединцу, организацији или влади да наметне своју вољу другима, други представља суптилнији начин утицања на туђе ставове и понашање. Си Ђинпинг је несумњиво најмоћнији човек у Кини, али није нужно и најутицајнији.
Носилац те титуле је Ванг Хунинг, човек који обликује кинеску политику више од тридесет година, много пре него што је Си дошао на власт. Да није било његовог ангажмана, Кина данас не би била моћна као што јесте, а без његових јединствених увида, она данас не би представљала толику претњу по САД, пише магазин "Американ конзерватив".
Ванг, који је релативно непознат ван Кине, водећи је идеолог њене Комунистичке партије више од 30 година. У децембру он је постао један од само двојице званичника који су поново постављани у Стални комитет политбироа, најважнијег тела у тој партији. Уколико је Си тај који политике спроводи, Ванг је алхемичар који се боље сналази у сенци него под светлом рефлектора.
Познат и као гуоши, односно "учитељ државе", Ванг је саветовао све кинеске лидере у последњих 30 година, од Ђијанг Цемина, преко Ху Ђинтаа до Си Ђинпинга.
На Ванга је посебно утицао рад познатог француског филозофа Алексиса де Токвила, који је средином деветнаестог века провео десет месеци путујући по Америци и проучавајући врлине и мане њеног демократског система. И сам Ванг је као тридесетдвогодишњак 1988. године провео шест месеци у тој држави, уочавајући многе пукотине у америчком друштву.
Три године касније, објавио је књигу "Америка против Америке", у којој износи своја запажања.
Као и Токвил у његовом најпознатијем делу "Демократија у Америци", Ванг покрива велики дијапазон тема, попут окретања друштва материјализму, опадања пољопривреде, токсичне партијске политике, трке за свемир, "невидљивих руку" које вуку конце у влади и система који ствара конфликте између елита и остатка популације.
У другим поглављима Ванг говори о тинк-тенковима, које он назива "активном интелигенцијом", као и о "прикривеним кризама" које ће Америку погађати у годинама које долазе. Неке од тих криза су опадање породичних вредности, младих без икаквих животних циљева и узора, као и о порасту криминала.
Та књига и након више од 30 година обликује кинеске ставове о САД. На крају крајева, зашто и не би? Једанаест од 50 најопаснијих градова на свету налазе се у Америци, док милиони младих широм земље сањају да постану инфлуенсери на друштвеним мрежама, а не лекари, научници или астронаути. Како пише "Американ конзерватив", САД су сада прве на свету по проценту деце који живе у породицама са само једним родитељем, а породични нуклеус замењен је деструктивним експериментима "сексуалног ослобођења".
Америку је прогутао потпуни хаос – баш како је Ванг почетком деведесетих и предвидео.
Алармиран оним што је видео, Ванг је предложио "нови ауторитаризам" као једини начин на који Кина може да избегне исту судбину. Његово виђење постмаоистичке владавине представља неку врсту просвећене аутократије – ред је, како он наглашава, апсолутно неопходан. У есеју који је написао за време свог боравка у Америци, Ванг је позвао Комунистичку партију да промовише "суштинске вредности", попут патриотизма и оданости, пошто ће Кина моћи да напредује само ако буде постојао висок степен националног јединства.
Вангов нагласак на реду, можемо претпоставити, утицао је на одлуку кинеског председника Сија да започне борбу против "слабића" и "опијума за народ", познатог и као видео игре. "Кинески отклон од либерализма и одлука да се крене путем 'социјализма са кинеским карактеристикама' долази из његове филозофије", рекао је професор на аустралијском универзитету "Грифит" Хаиг Патапан.
Поред тога, Вангов нагласак на односу између снажних друштвених структура, пре свега породичног нуклеуса, и економског просперитета активно су утицали на развој савремене кинеске политике.
О Вангу се у Америци говори све више, али конкретних предлога за решавање проблема које је он изнео нема. Њени политички лидери се, уместо да граде национални дух, баве одбраном маргиналних и деструктивних сексуалних пракси, док корпоративне елите теже све префињенијим облицима расне "једнакости" уместо да граде национално богатство.
Како наводи "Американ консерватив", можда је већ касно за суштинску промену курса.