Народи и цивилизације умиру исто као и људи. Први пример је пример Јужне Кореје – азијске земље, која држи тужан рекорд демографског колапса у такозваном развијеном свету.
Овај стари народ је брзо напредовао на путу индустријског и технолошког напретка, растућих прихода и унапређења образовања, са гигантима у технолошкој и полупроводничкој индустрији, као што је "Самсунг", аутомобилским и бродоградитељским компанијама попут "Хјундаија", и потрошачкој електроници, као што је "ЛГ".
У овој земљи се међу младим јужнокорејским женама појавио покрет 4Б, који се залаже за потпуни раскид са егзистенцијалним породичним моделом. Термин 4Б се односи на четири експлицитна одрицања: не удавати се, немати романтичне везе, немати сексуалне односе са мушкарцима и немати децу.
Ово је драматичан али регресиван одговор на друштвене, радне и културне услове, са директним утицајем на пад стопе наталитета, пише публициста Роберто Пекиоли на сајту "Еретикаменте".
Радост бродоломника са Титаника
Или, пример Италије: "У трговачкој улици у мом комшилуку затворена је продавница прехрамбених производа, коју је заменила продавница хране за кућне љубимце."
Из једног, једноставног разлога: оближњи трг, место састанака и игралиште, више посећују пси него деца, каже овај аутор. Свуда се осећа да је западна цивилизација на крају свог животног циклуса: старији људи, странци, људи са кућним љубимцима на повоцу како би се некако носили са усамљеношћу, бескрајни редови седокосих људи у здравственим установама...
Изгледа као да доживљавамо смрт једне цивилизације и читавих народа. Усред свеопште равнодушности, и нас и институција, додаје Пекиоли.
Свуда, или готово свуда, стопа наталитета на Западу нагло опада, домаће становништво изумире, а број имиграната расте. Наравно, нико нема ништа против миграната, а ни против кућних љубимаца. Реч је о симптомима краја цивилизације, о призорима цивилизације на умору.
И свуда се показује да је глобалистички, конзумеристички, индивидуалистички и либерално-капиталистички систем најмоћније контрацептивно средство, пише италијански аутор; људи се препуштају "животним задовољствима", али то је радост бродоломника са Титаника, који се креће ка кобном леденом брегу.
У пустињама усамљености...
У Италији је стопа фертилитета пала на 1,1, што је половина од 2,1, која омогућава биолошку репродукцију. Катастрофа која мало или нимало не брине становништво, још мање промотере владајуће класе, пише Пекиоли.
Драматична ситуација у Италији се брзо приближава тачки без повратка, тренутку када преокретање тренда више неће бити могуће. Сви певају, плешу и показују безбрижна лица. Масовне забаве. Сви су наизглед срећни, забављају се, али у позадини се назире крај многих историјских народа, са њиховим обичајима и дуго грађеним традицијама.
У Јужној Кореји нагло опада број склопљених бракова, а са њом и стопа наталитета. Присуство кућних љубимаца, сентименталних замена у пустињи масовне усамљености, експоненцијално расте, додаје овај аутор.
Резултати су већ видљиви у свакодневном животу. Продаја колица за псе премашила је продају колица за бебе, а број кућних љубимаца је током последње деценије нагло порастао. Стотине основних школа није имало ниједно уписано дете у последњој школској години, каже Пекиоли, док у главном граду, Сеулу, упис у предшколске установе рапидно опада.
Кореја, земља пензионера, са све мање радне снаге
Прогнозе су још више забрињавајуће. Јужна Кореја стари и ускоро ће постати земља пензионера, са све мање радне снаге и са системом социјалног осигурања на ивици колапса.
Влада већ годинама покушава да заустави овај тренд финансијском помоћи породицама са децом. Помоћ је последњих година износила преко 200 милијарди вона (сто двадесет милијарди евра). Али, ове мере нису довољне да преокрену постојеће тренд.
Томе треба додати и случајеве сексуалног насиља, сексуалне скандале и ширење илегалних садржаја на интернету, што подстиче неповерење међу половима. Мушкарци у Јужној Кореји оптужују феминистичке покрете да погоршавају демографску кризу, или да су њен основни узрок. Да ли је то баш тако? Биће да феминистички покрети нису узрок већ да су само последица.
Као и прави рат између полова, између младих мушкараца и жена, са озбиљним политичким, друштвеним и културним импликацијама. Рат полова, у комбинацији са индивидуалистичким моделом који их чини невољним да оснују породицу, резултира наглим падом стопе наталитета.
Тријумф културе смрти
У Европи, Италија, Шпанија и Грчка предводе трку ка демографском понору. Једина разлика је у томе што је Јужна Кореја већ прешла критични праг. Њена путања показује до које мере друштво може трпети непоправљив пад, када се споје економске тешкоће, разарајуће социокултурне промене и отворени сукоб између полова. А овај сценарио се, примећује Пекиоли, сада дешава и у Италији.
Истина је да економске мере нису одлучујуће, иако су, наравно, неопходне. Оне могу дати резултате тек током веома дугог периода, као што показују примери Русије и Кине, које се, такође, баве овим проблемом.
Али, то није случај на Западу, констатује овај аутор, где се либертаријански индивидуализам и потпуни преокрет субјективних вредности и приоритета крећу у супротном смеру.
Само дубока промена општих принципа могла би да спречи пад и пропаст многих историјских народа, тврди Пекиоли: "Реалност је, међутим, тријумф културе смрти."
Рађање нових чланова заједнице спречава се контрацепцијом и, пре свега, абортусом, који је постао апсолутно право, које се може остварити на рачун државе, која финансира сопствено биолошко изумирање.
На Западу се ни на који начин не подстиче формирање брака и породице, природне заједнице између мушкарца и жене. Напротив, покушава се смањење животног века, кроз погоршање социјалних права, услова рада и здравствене заштите.
Коначно, они који су болесни, старији, депресивни или сиромашни отворено се подстичу на еутаназију. Све се то представља као ширење индивидуалних права; моћ пропаганде и индоктринације ствара неопходан консензус. Осим жалби на имигранте, који су постали неопходни, како би се спречио колапс целокупне економске архитектуре.
Слатка смрт у клиници у Швајцарској...
Ми, заправо, плешемо макабрични плес, у којем тријумф смрти народа, нашег наслеђеног начина живота, наше културе и погледа на свет грађен вековима, брзо напредује, али је потиснут, избачен из јавне дебате, закључује овај аутор.
"Умиремо, али без нашег знања", тврди Пекиоли: "Никога није брига коме остављамо огромно наслеђе, брзо проћердано, као у породицама чија дегенерисана или развратна деца уништавају труд генерација..."
Реч је о голој себичности, о појединцима који мисле само на себе и не маре за друге: "О себичности млађих генерација, али и старијих, чији инстинкт за самоодржање постаје чисто преживљавање." Појединци верују само у лични успех и вулгарну забаву. Деца су постала неподношљив терет.
У таквом свету смрт постаје бекство од егзистенцијалних патњи. Једна Енглескиња је доживела "слатку смрт", додаје он, у клиници у Швајцарској, упркос томе што је била савршеног здравља, сломљена смрћу свог сина...
То је само део трагичне фреске света који пропада. Света коме недостаје смисао, будућност, вољени... Али право и најболније питање, пише Пекиоли, јесте да ли такво друштво, друштво без очева и мајки, друштво усамљене гомиле која некуд трчи, уопште заслужује да живи. И даје поразан одговор: "Никада није било тако праведне и заслужене смрти неке цивилизације."
Последњи ће угасити светла и за собом затворити врата.