Од нормализације односа САД са Кином, седамдесетих година прошлог века, Вашингтон упражњава двојну политику према Пекингу. Поменута двојност америчке политике према Кини има све карактеристике геополитичког оксиморона, јер је истовремено посреди "политика обуздавања" и "ангажовања".
Лако је приметити да су, до поменуте нормализације односа, САД према Кини водиле искључиво политику обуздавања. Кина је у Вашингтону, до тада, посматрана искључиво као "комунистичка опасност".
Дуализам америчке политике
Обнова дипломатских односа и признавање владе у Пекингу за једину кинеску владу донело је САД економску сарадњу од које су њихове компаније имале значајну корист, али уз задржавање војних и политичких позиција надомак Кине.
Кинески аналитичар Ли Јан уочио је ову двојност, указујући, својевремено, да је двојни карактер америчке стратегије према Кини, у различитом степену, присутан у дипломатској пракси практично свих америчких администрација, али да се са Трампом, чија је администрација још у првом мандату усвојила приступ "стратегијског ривалства", ова дуалност, дакле комбинација обуздавања и ангажовања, додатно развила.
Ли је још пре пет година приметио да је, тада још увек нова администрација Џозефа Бајдена, од прве Трампове администрације наследила линију стратегијског ривалства са Кином, али да је настојала да примени прецизније и пажљивије обликовање, што је Трамп потпуно променио у другом мандату, покренувши царински сукоб са Кином каубојске природе и интензивирајући покушаје искључења кинеских компанија из ланаца снабдевања, те гурајући клипове у точкове кинеског технолошког развоја.
Такође, Ли је приметио и да су САД пуно чиниле на плану управљања кризама у кинеском суседству, како не би претрпеле озбиљну штету, али да је управо стратегијски нагласак САД на управљању кризама одражавао њихову дубоку забринутост због односа снага између Кине и САД, односно сада већ дугорочне страхове да САД више не могу да доминирају процесом развоја кинеско-америчких односа.
"Ове промене у расподели моћи представљају основни контекст, у којем су САД усвојиле стратегију ривалства и у којем се јавила свест да више не могу у потпуности да контролишу ток (кинеско-америчких) односа", навео је Ли.
Кина да задржи трезвен и рационалан однос
У том контексту, САД виде потребу да појачају стратегијску конкуренцију, како би очувале своје предности у укупној националној снази и хегемонијском статусу, али истовремено и да промовишу "одговорно управљање конкуренцијом" како би утицале на понашање Кине и ублажиле њене контрастратегије, истакао је Ли.
Он додаје да је за Кину, у том контексту, важно да задржи трезвен и реалистичан приступ двојној природи америчке стратегије према њој.
"Она мора да се суочи са све већом сложеношћу односа са САД, уз шире стратегијско размишљање и висок степен одговорности. Такође, мора да заштити своје безбедносне и развојне интересе, истовремено правилно управљајући односима са САД, што је од значаја за будућност света", констатовао је Ли.
Геополитичка шизофренија, две школе и четири струје
Јапански аналитичар Цунео Ватанабе такође констатује дуалну природу америчког односа према Кини.
У једном од својих радова, он примећује да су америчку политику према Кини обликовале две различите школе које деле концепт равнотеже моћи у оквиру реалистичке парадигме. Прва, развијена око Хенрија Кисинџера, била је оптимистична је у погледу будућег правца развоја саме Кине, док је друга била и остала скептична. Упркос суптилним, али уочљивим променама током година, амерички лидери успевали су да, како Ватанабе констатује, уравнотеже различите домаће интересе и идеологије у оквиру прагматичне и изводљиве политике, која је у великој мери остала унутар парадигме ангажовања.
"Такозвана шизофренија у америчким ставовима према Кини може се објаснити постојањем четири различита табора који утичу на америчке администрације. Победа на председничким изборима у САД захтева од кандидата да обезбеде подршку широког спектра бирача. Једна група може бити критична према кинеском стању људских права, док друга може тежити стабилним пословним односима. Кандидат мора пажљиво да балансира између ова два различита усмерења, па су политике које се формулишу често нејасне", навео је својевремено Ватанабе.
По њему, постоје четири групе унутар САД које утичу на односе са Пекингом: прокинески комерцијални либерали, антикинески либерала оријентисани на "људска права", прокинески реалисти усмерени на међузависност и стабилност и антикинески реалисти усмерени на војну димензију и ривалство.
Кина није пристала да води политику ограниченог суверенитета
Сједињене Америчке Државе од Кине су очекивале да води неку врсту политике ограниченог суверенитета или макар да се уподобљује интересима САД и њених савезника, што се на крају није догодило. Кина је, уз Русију, доказала да не постоји "крај историје" Френсиса Фукујаме.
Ватанабе тим поводом примећује да су све самоувереније кинеско иступање по територијалним питањима у Јужном и Источном кинеском мору и оштра реакција на америчку продају наоружања Тајвану умањили оптимизам у Вашингтону.
Интерес који проистиче из издашне добити, коју су америчке компаније остваривале и остварују у Кини, смењивао је америчке акције на плану "обуздавања Кине" и обрнуто.
"Амерички новинар Џејмс Ман описује (ове) повремене моменте наглих преокрета у америчкој политици од Никсонове до администрације Била Клинтона у својој књизи About Face", подсећа Ватанабе.
У самој Кини, уочи посете Доналда Трампа, истичу да две земље и цела међународна заједница са највећом пажњом прате како ће Кина и САД међусобно сарађивати и шта могу заједнички да постигну за свет. Судећи према написима у кинеским медијима, у Пекингу су свесни дуалног карактера политике САД, али Кина, конфучијски смирено и упорно, непрекидно исказује наду да ће две земље заједнички преузети одговорност и сарађивати.
"У заједничком суочавању са регионалним и глобалним изазовима, Кина и САД могу остварити многе практичније ствари, сарађујући раме уз раме", наведено је у редакцијском коментару листа "Глобал тајмс", објављеном уочи Трампове посете Пекингу.