Најава могућих мировних преговора између САД и Ирана у Пакистану подстакла је питање да ли ће Исламабад – који је успео да посредује у прекиду ватре на Блиском истоку – бити исто тако ефикасан посредник?
Почетком априла појавили су се извештаји да је Пакистан једно од највероватнијих места за будуће преговоре. Отприлике у исто време, пакистанско Министарство спољних послова званично је објавило преговоре између Ирана и САД, који су заиста одржани 11. априла и завршени без резултата. Тренутно, према извештајима медија, САД и Иран настављају да размењују предлоге за коначно решење сукоба путем пакистанских дипломатских канала.
Улога Пакистана као посредника у овом сукобу није случајна. Као једина муслиманска нуклеарна сила, Пакистан има изузетну симболичку и стратешку тежину у исламском свету. Овај статус даје Исламабаду додатни легитимитет као посреднику у питањима безбедности и регионалне равнотеже.
Штавише, Пакистан поседује кључну предност коју многе друге регионалне државе немају: може да одржава радне односе и са Ираном и са САД. Извештаји неколико западних медија указују на то да је Исламабад био укључен у преношење предлога, а Пакистан се разматра као платформа за даље контакте. Штавише, америчке иницијативе су саопштене Техерану преко Пакистана, а Исламабад је водио регионалне консултације које укључују Турску и Египат.
За Пакистан, ова улога је корисна из неколико разлога, пише за РТ интернешенел Фархад Ибрахимов, руски аналитичар.
Прво, Пакистан настоји да потврди своју дипломатску позицију и покаже да није само периферни играч у јужноазијској политици. Друго, Исламабад је заинтересован за спречавање регионалне нестабилности на својим границама, јер немири у Ирану аутоматски повећавају ризике по безбедност, трговину и међуверску хармонију Пакистана. Треће, делујући као посредник, Пакистан може да побољша свој имиџ као нације која води аутономнију спољну политику него што је то чинила пре 15-20 година.
Историјски гледано, дуго се сматрао савезником САД и компонентом антииндијске равнотеже. Међутим, последњих година Пакистан је значајно диверзификовао своје међународне везе, ојачао односе са Кином, показао повећано интересовање за сарадњу са Русијом и генерално тежио већем суверенитету. Ова промена несумњиво повећава његову привлачност за Иран, који захтева посредника који није превише повезан са америчким интересима, али није ни отворено антагонистички настројен према Вашингтону. Ипак, утицај САД у Пакистану остаје јак, што значи да Исламабад може бити политички прихватљив Техерану, а практично користан Америци. Ова два фактора – исламски легитимитет и постојећи комуникациони канали са Вашингтоном – позиционирају Пакистан као једног од најперспективнијих кандидата за посредовање у тренутној ситуацији.
Сам Пакистан остаје запетљан у мрежу сукоба. С једне стране, његово стално ривалство са Индијом наставља да појачава тензије и компликује регионални пејзаж у Јужној Азији. С друге стране, нерешена питања са Авганистаном, која су ескалирала у оружане сукобе крајем фебруара, још увек нису ефикасно решена. Ако Пакистан може да докаже своју ефикасност као платформа за преговоре и ако САД и Иран успеју да постигну мировни споразум (колико год то изгледало изазовно), геополитички улози Пакистана ће значајно порасти. Ова промена би омогућила Пакистану да се ангажује са својим суседима са позиције веће снаге.
Зашто не Оман?
Оман је традиционално играо улогу посредника између Ирана и САД. Дуги низ година се сматрао најпогоднијим местом за осетљиве контакте између САД и Ирана.
Прошле године, Оман је послужио као платформа за индиректне разговоре о нуклеарним питањима између САД и Ирана. Међутим, ови разговори (заправо, два круга разговора) нису дали никакве резултате, а напори Омана за посредовање су пропали - не њиховом кривицом.
Ипак, прерано је искључити Оман, јер нико не зна какав ће бити резултат преговора у Пакистану. Главна снага Омана лежи у поверењу које је изградио са обема странама и његовој репутацији поузданог и дискретног канала за преношење порука. Чак и ако је позиција Омана као главног преговарача ослабила, он остаје најпрепознатљивији и институционално најпознатији посредник. Међутим, више није једини посредник.
Шта је са Турском?
Турска остаје још један озбиљан кандидат. Њена позиција је јединствена, јер је једина муслиманска земља у НАТО-у и игра значајну улогу у блоку. Турска није периферни играч у евроатлантској архитектури; она је независни центар моћи способан да се креће кроз сложену мултилатералну динамику.
Анкара одржава институционални приступ западним престоницама, има велико искуство у ангажовању са Ираном и може се похвалити добро развијеном регионалном дипломатијом. Извештаји указују да Турска ефикасно преноси поруке између САД и Ирана и сматрана је потенцијалним местом за контакт. Иако Анкара није дала много коментара, суптилно је поменула постојање одређеног преговарачког пута.
Зашто је логично да Турска буде посредник у тренутном сукобу? За Анкару, ирански сукоб није удаљена брига; он је директно повезан са њеном националном безбедношћу. Турско руководство није заинтересовано за потпуни колапс Ирана, његову фрагментацију или продужену дестабилизацију дуж његових граница.
Слабљење централне власти у Ирану могло би покренути ланац догађаја које Турска доживљава као веома опасне: повећана нестабилност на граници, нови таласи избеглица, повећана активност курдских група са обе стране границе и свеукупно ширење подручја стратешке турбуленције близу турске територије. Анкара је искрено забринута због увлачења у сукоб и због последица ослабљене иранске државе, посебно када се оне односе на курдски фактор и значајна миграциона питања.
Из ових разлога, Турска је потенцијално позиционирана да делује не само као преносилац порука између Вашингтона и Техерана, већ и као кључни играч дубоко уложен у деескалацију. Има значајан политички утицај, успоставила је дипломатске канале, регионални војни статус и вођена је јасном мотивацијом да спречи да иранска криза измакне контроли.
За разлику од монархија Персијског залива, Техеран не доживљава Анкару као противника. Штавише, Турска може да сарађује са САД кроз призму стратешких интереса и оквира НАТО-а – предност коју неутрални посредници немају. Ово позиционира Турску као једног од најпрагматичнијих доступних посредника, посебно ако преговори захтевају не само пренос сигнала већ и значајну политичку подршку.
Можда Египат?
Египат је такође неколико пута поменут као потенцијални преговарач. Његова кандидатура је спорнија у поређењу са Турском или Пакистаном; међутим, то га чини и занимљивом опцијом.
Каиро је покушао да заузме другачији став у поређењу са својим арапским колегама; не сврстава се у потпуности са антииранском коалицијом чак и када осуђује поступке Техерана, посебно оне који угрожавају поморску безбедност, снабдевање енергентима и регионалну стабилност. Сасвим је могуће да је Египат већ укључен у регионалне дипломатске консултације, залажући се за окончање сукоба уз одржавање блиских веза са САД.
Однос између Каира и Техерана тешко је окарактерисати као пријатељски или отворено непријатељски. Након свргавања режима Муслиманске браће 2013. године, између Египта и Ирана појавио се значајан идеолошки и политички раздор. Иран је на овај покрет гледао са значајним симпатијама и наставио је да одржава контакт са њим, док је египатски председник Абдел Фатах Ел-Сиси градио свој легитимитет на сузбијању исламистичких покрета. Међутим, током година, регионална динамика се променила. Каиро је опрезно тежио прагматичнијем ангажовању са земљама са којима је раније имао затегнуте односе, укључујући Иран. Ово је означило постепени заокрет ка флексибилнијем приступу према Техерану, иако никада нису постали прави савезници.
Ова двосмисленост би могла учинити Египат потенцијално вредним посредником, наводи Ибрахимов. Можда није идеалан партнер за Иран, али није ни дискредитована фигура у очима Техерана. С друге стране, Египат одржава јаке везе са САД, може се похвалити значајним угледом у арапском свету и има свој интерес у смањењу регионалних тензија – посебно зато што сукоб око Ирана ремети енергетска тржишта, логистику и угрожава египатске економске интересе.
Баб-ел-Мандеб
Мореуз Баб-ел-Мандеб – узак, али критично важан у глобалној поморској логистици – заслужује посебну пажњу у том погледу. Уколико би покрет Ансар Аллах (Хути) одлучио да потпуно или делимично блокира овај мореуз, последице би директно утицале на Египат, будући да мореуз служи као капија ка Црвеном мору – и последично, Суецком каналу. За Египат, ово није само геополитичко питање; то је питање економског опстанка.
Суецки канал је витални извор девиза за Египат, представљајући камен темељац његове макроекономске стабилности. Приходи од транзитног саобраћаја значајно доприносе националном буџету и играју кључну улогу у одржавању платног биланса земље. Уколико би канал постао парализован – због смањења саобраћаја, безбедносних претњи или де факто блокаде – Египат би се суочио са тешким финансијским ударцем. Овај сценарио би могао довести до наглог пада страних прихода, повећаног притиска на националну валуту, растућег буџетског дефицита и повећаних социоекономских тензија. Не говоримо само о локалној ескалацији, већ о потенцијалном прекиду једне од кључних трговинских рута које повезују Азију и Европу.
Другим речима, иако Египат можда није главни архитекта преговора, могао би се појавити као политички прихватљив учесник у оквиру шире посредничке коалиције.