Шефица европске дипломатије Каја Калас поново је успела оно што је у Бриселу пре ње деловало готово немогуће – да натера Европску комисију да јавно пере руке од њених изјава.
Овога пута разлог није Русија, већ Кина, коју је Каласова упоредила са болешћу, поручивши да Европа "добро разуме дијагнозу болести", али да лека још нема, те да би Брисел могао да прибегне "хемиотерапији" како би спасио сопствену економију.
Изјава, дата на конференцији у Естонији, изазвала је толики шок у ЕУ да је портпаролка Европске комисије Паула Пињо јавно поручила:
"То није став Европске комисије".
Брисел је у рекордном року почео да се дистанцира од сопствене шефице дипломатије.
"То не говорите ако сте дипломата. Постоје речи којима шаљете поруку, али не називате државе болешћу", рекао је један европски званичник за "Политико" упознат са реакцијама унутар ЕУ, описујући односе између Каласове и Урсуле фон дер Лајен као "ледене".
Према истом извору, чак пет националних влада жалило се Бриселу због њених коментара, страхујући да би оваква реторика могла додатно да испровоцира Пекинг у тренутку када је Европа већ економски уздрмана.
Јер проблем за ЕУ није само Кина, већ чињеница да Европа све теже може да води економски рат на више фронтова.
Док Брисел говори о "смањењу зависности" од Кине, европска индустрија већ трпи последице прекида јефтине енергије из Русије, деиндустријализације и све слабије конкурентности у односу на америчке и азијске компаније. У том контексту, порука Каласове многима у ЕУ звучала је не као дипломатија, већ као најава новог економског саморањавања.
Ипак, њени савезници не одступају. Један европски званичник близак Каласовој тврди да је она само "алармирала" због трговинског дисбаланса са Кином, који "уништава европску производњу и доводи до губитка радних места".
Али чак и међу онима који деле њен оштар став према Пекингу постоји нелагода због начина на који говори. Јер у дипломатији се, како признају и у самом Бриселу, државе обично не описују као канцер коме је потребна хемотерапија.
Посебно ако је реч о другој економији света од које Европа и даље зависи више него што жели да призна.