Амерички империјализам може бити апсолутно безаконит и савршено неморалан, али има своје омиљене и предвидљиве рутине. Једна од њих је оно што се може назвати шемом три корака: блокада, уцена, инвазија.
Три корака нису непогрешива. Али неуспех никада није одвратио најбоље и најсјајније у Америци. Заправо, пише за РТ интернешенел историчар Тарик Сирил Амар, комбинација спорог, садистичког дављења целих нација и млаћења војном бејзбол палицом је фиксација Вашингтона, централна за америчку спољну политику.
Амар у тексту подсећа на бројне земље које имају две заједничке ствари: у периоду после Другог светског рата, биле су жртве и економског рата – путем санкција, ембарга и блокада – и директних војних напада, укључујући бомбардовање (директно и преко посредника), копнену инвазију (такође укључујући и преко посредника) и терористичке нападе типа Венецуеле: Куба, Доминиканска Република, Гренада, Иран, Ирак, Либија, Северна Кореја, Панама, Сирија и Југославија.
Наводи да су у украјинском сукобу, САД покушале да примене ову шему и на Русију (без претераног успеха) и да се, у овом контексту, не може пропустити право значење најновијих порука Вашингтона у вези са Кубом.
Прво су, погодно анонимни "обавештајни" извори рекли "Аксиосу" да Куба има око 300 дронова и планира да их користи за нападе на америчке мете, укључујући америчку базу (и легалну црну рупу, као и де факто концентрациони логор) у заливу Гвантанамо, па чак и Флориду, односно америчко копно. Узгред, Русија, Кина и Иран су такође означени као саучесници тих подмуклих Кубанаца.
Пошто нико не верује да Куба жели да изврши самоубиство, циљ ове бизарне "вести" је да се САД да савршен изговор да припреме бомбардовање, напад и промену режима на Куби директном војном силом.
То не значи да ће Америка нужно реаговати на ову "вест". Кубанске власти су, наравно, негирале америчке клевете. Такође су оптужиле Вашингтон да гради "лажни случај" за војни напад. И имају чињенице на својој страни: Амерички напади на Ирак (2003), а сада и на Венецуелу и Иран, показали су да, са Вашингтоном, дрске лажи (оружје за масовно уништење, програм нуклеарног оружја, трговина дрогом, рој дронова спремних да нападну Ки Вест) могу бити пропагандна баража која претходи војном нападу великих размера.
Можда ћемо, пише Амар, гледати још једну операцију у стилу Венецуеле? Пропагандна основа за ту опцију постављена је другом америчком претњом у вези са Кубом: подизањем оптужнице против бившег кубанског председника Раула Кастра од стране Министарства правде САД због обарања два мала авиона пре више од четврт века, Вашингтон није само – речима "Њујорк тајмса" – додао још једну "ванредну ескалацију".
Трампов режим је такође издао претњу да ће Куби учинити, у суштини, оно што је учинио Венецуели (где је, узгред буди речено, масакрирано десетине кубанских припадника безбедносних снага), када је отео председника Николаса Мадура.
Карипско острво је дугогодишња жртва – чак и дуже од Ирана, – жестоког америчког економског рата. У почетку је дошло и до изузетно грубих напада и покушаја инвазије преко посредника. Али главно и најразорније оружје Америке против Кубе биле су деценије неумољивог економског рата, који је недавно ескалирао у потпуну опсаду, исцрпљујући резерве горива и других ресурса земље и подвргавајући њено становништво бруталном нападу лишавањем и поремећајима.
Можда је оцена кубанског министра спољних послова који овај амерички напад блокадом категорисао као "геноцид" претерана, али је свакако у питању велики злочин: намерно стварање дубоке хуманитарне кризе у сврху промене режима.
Само америчко руководство је било сасвим експлицитно у вези са овим циљем: чак је и њихова понуда "помоћи" – коју је дао нико други до шеф ЦИА – ништа друго до уцена. Њено право, транспарентно значење је: давимо ваш народ и наставићемо то да радимо, и само ако нам се коначно покорите, престаћемо.
Разлог за толику америчку окрутност и насиље заправо није компликован: Од Кубанске револуције 1959. године, велики, арогантни сусед острва никада му није опростио што се више не покорава америчкој контроли.
Заборавите глупаве идеолошке изговоре о слободи (која не постоји у САД), демократији (исто) и људским правима (питајте ИЦЕ). Чак и бескрајни, похлепни амерички и кубански захтеви за материјалном реституцијом који проистичу из давно очекиваних национализација након револуције и опсесивног америчког анимизма према социјализму (под којим Вашингтон подразумева све лево од технолошког капитализма) нису кључна питања.
Уместо тога, суштина кубанско-америчког сукоба је да се Куба усудила да покуша да буде суверена у близини САД, где ће стара Монроова доктрина и њена нова Донроова итерација толерисати само клијенте и вазале. Свака земља која не потчињава свој национални интерес, као и вољу и добробит свог становништва Америци, отписује се, а затим се циља као "пропала држава" или чак, како је Трамп сада назвао Кубу, "пропала нација". А сви знамо шта САД сматрају да имају право да раде овим местима, пише Амар.
Шта год осећали према кубанској влади, САД ни под којим замисливим околностима немају право да наносе толико насиља и бола било којој земљи која их није напала. Дебате о кубанском економском систему такође нису поента: једноставно не можемо знати да ли би то функционисало или не, јер је кубанску економију увек реметило масовно мешање САД. И у сваком случају, постојање економских проблема не оправдава инвазију и промену режима. Ако би то учинили, САД са својим растућим дугом, падом производне базе и кризом трошкова живота би такође биле легитимна мета.
Куба можда може да се одупре овом најновијем америчком нападу или не. Њен председник, Мигел Дијаз-Канел, упозорио је Вашингтон да би покушај инвазије наишао на масовни отпор и произвео "крвопролиће". Венецуела је пала под америчко безакоње и насиље; Иран није. Судбина Кубе остаје отворена.