Док Европа тражи начин да поново делује као озбиљан геополитички играч, из Брисела гледамо лица која више личе на кадровску грешку него на дипломате. Али ако би се правио излог нове бриселске елите, оне која много говори, мало одговара и никада не сумња у себе, у њему би морала да буде Каја Калас.
Брза на крупним речима, оштра у туђим сукобима и увек спремна да дели лекције читавом свету, висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност постала је симбол једне нове европске политике у којој су самопоуздање и високоморални тон често обрнуто сразмерни стварном политичком ауторитету.
Али њен бриселски успон није дошао ни из чега - Каласова га је заслужила, пре свега, јастребовском русофобијом. Као политичарка која је Русију назвала "отпадник-државом коју треба изоловати", поручивала да за Москву нема повратка "на уобичајене односе и укидање санкција" и оцењивала да и "није лоше" да једна тако велика сила постане "много мања", логично да је завршила на челу европске дипломатије. У Бриселу, у систему коме је антируска оштрина одавно постала главна препорука за напредовање.
Кина је канцер, Блиски исток превише компликован
Дипломата која је Русију хтела у изолацију, ове недеље је Кину слала на хемиотерапију. Због тога што је ову земљу упоредила са канцером, Бриселу се жалило пет земаља ЕУ, па је Европска комисија морала да објашњава како то ипак није њихов званичан став.
Прашину је подигла на безбедносној конференцији у родном Талину одакле је објашњавала да Европа мора да води много тврђу економску политику према Кини, уместо да проблем увлажава само субвенцијама.
"Ако имате веома тешку болест, ако имате рак, имате два избора. Или да повећате дозу морфијума или да започнете хемиотерпију. Повећање дозе морфијума није болно, али хемиотерапија јесте".
Али ту није крај њених гафова за ову недељу. Само дан пошто је Кину упоредила са раком, звезда европске дипломатије засијала је истим сјајем: објаснила је да Европска унија не може да има стратегију за Блиски исток, јер се "тамо превише тога дешава". Што је европској јавности зазвучало као признање потпуне дипломатске немоћи.
"То долази после стотина сличних, идиотских изјава - практично сваки пут кад отворите уста. Када изаберете такве људе да буду ваш глас пред светом, заслужујете сваки тренутак неважности и подсмеха који вам долази", написао је на Иксу Арноа Бертранд, француски предузетник који живи у Кини.
А Каласова је раније изненадила јавност када је са иронијом коментарисала историјску чињеницу да су Русија и Кина победиле у Другом светском рату и бриљирала објашњењем да је Русија у последњих сто година напала 19 држава, а да "ниједна од тих држава претходно није напала њу".
Тако, у њеној верзији догађаја немачка агресија на Русију 1941. није постојала, већ је Русија та која је без повода и објаве рата те године прва напала Хитлерову Немачку, па испада да је Операција Барбароса, на пример, била нека врста неспоразума на граници.
"Мистерија Каје Калас. Готово је немогуће да неко има тако мало свести о себи и контексту, а да је ипак доспео на тако важну политичку функцију која, како год је представљали, захтева извесне способности. Ако госпођа Калас даје идеје својим писцима говора, а они их потом разрађују, запањујуће је колико мало зна о историји. Па, ипак, похађала је праве школе, а њена породица је била имућна и образована. Дакле, чак је и код куће морала нешто да научи", написао је на Иксу чувени српски и светски економиста Бранко Милановић.
Гледај тату, (не)бирај кћерку
Али у томе је и ствар - њена породична биографија делује као мали политички курс преживљавања свих империја. Гипки, прилагодљиви, увек способни да преживе смену епоха и да се из сваке пробуде на правој страни новог поретка.
Њен деда, према бројним историјским изворима, сарађивао је са нацистичким окупационим структурама у Естонији током Другог светског рата. Њен отац Слим Калас био је високи функционер совјетског система у Естонији, члан Комунистичке партије и човек који је каријеру градио унутар совјетске администрације. Када се СССР распао, без ожиљака је постао премијер Естоније, а после и високи функционер Европске уније. Уз помоћ странке коју је основао тата Калас, и кћерка Калас је постала премијерка Естоније. Данас је, ипак, њена политичка мисија борба против свега што има везе са Русијом, тим "стаљинистичким злом које се не мења".
Али док је Каја Калас Естонији и читавој Европи држала лекције о санкцијама, моралу и нужности да се свака веза са Русијом пресече до последњег конца, испоставило се да оно што је сматрала добрим за своју земљу није сматрала и добрим за себе. Тако је годину и по дана од почетка украјинско-руског сукоба као гром одјекнула вест да је њен супруг Арви Халик сувласник компаније која сарађује са Русијом. И не само да сарађује, већ и врло добро - зарађује.
"Нисам имала детаљна сазнања о пословима свог супруга", објашњавала је Каласова док су тражили њену оставку на место премијера Естоније.
Хладна као лед додала је и да је задовољна објашњењем које је добила од супруга. А то објашњење је, у најмању руку, звучало наивно - Халикова компанија само помаже другој компанији, док су руске операције угашене.
Данас Каја Калас себе кандидује за главног преговарача ЕУ са Русијом, иако су Руси давно рекли да са њом никада ни о чему неће разговарати.
Али оно што би се замерило било ком политичару који мора да изађе пред бираче, у бриселским кабинетима не представља никакав проблем. И зато је Каја Калас симбол читаве генерације европских политичара, оних који никада нису морали да се боре за душу народа, јер народ о њима и не одлучује. Њихова политичка каријера не зависи од фабрика које се затварају, рачуна за струју, протеста на улицама или пада животног стандарда. Они не стрепе од избора као класични политичари, већ њихова моћ долази из партијских структура, комисија, кабинета и међусобног постављања. И нема тог гафа и непочинства који ће им угрозити каријере.
Ту је вероватно и одговор зашто данас Европа делује као континент којим управљају људи који су изгубили способност да разумеју како стварни свет уопште функционише.
А Каја Калас је можда њихов најискренији портрет.