Сви још памтимо фотографијe масакра из села Ми Лај током америчког рата у Вијетнаму. Покољ 504 цивила у овом вијетнамском селу починила је америчка војска 16. марта 1968. године. Сви убијени били су цивили, стари од једне до 82 године.
До овог ратног злочина је дошло када су два вода чете "Чарли" почела напад на село, нешто после осам часова. У селу им није пружен никакав отпор, јер овде, у то време, уопште није било војске.
Први вод, којим је командовао поручник Вилијам Кели, отворио је ватру на ненаоружане цивиле. То је био почетак покоља у коме су амерички војници убијали све што се кретало, и људе и животиње. Поручник Кели је издао наређење војницима да пуцају у цивиле, да би се и сам прикључио убијању. Према каснијим сведочењима, Кели је узимао пушке из руку оних који су одбијали да слушају његова наређења и из њих сам убијао мештане.
Велики број убијених је касније бачен у канал за наводњавање. Многе жене су силоване, заробљени су били мучени, а велики број је осакаћен.
Одмах након акције, чета названа "Чарли" је добила похвале за "сјајно обављен задатак". У извештајима са терена, међутим, писало је да је у борбама у селу Ми Лај убијено 128 непријатељских војника и да је страдало 20 цивила.
Од Ми Лаја до Северног тока
Овај масакр, који је америчка војска покушала да заташка, разоткрио је тада млади новинар Симор Херш, када је у новембру 1969. објавио разговор са ратним ветераном Родом Рајденуром.
Недавно је Херш изјавио да су саботажу гасовода Северни ток извршиле америчка морнарица, ЦИА и норвешка морнарица, према директном наређењу председника Бајдена. Хершов извештај се ослања на извор који је навео да су амерички рониоци у јуну 2022. поставили експлозивна пуњења Ц4 на цевоводе на стратешким локацијама које су одабрали Норвежани. Експлозив је, три месеца касније, према Хершовим тврдњама, даљински активирао авион норвешке морнарице.
"Прошлог лета, морнарички рониоци, који су деловали у оквиру НАТО вежби познатих као 'Балтопс 22', поставили су даљински активиране експлозивне направе, које су три месеца касније уништиле три од четири гасовода Северни ток", навeo је Херш, позивајући се на добро обавештене изворе.
Херш је додао да је наређење за саботажу издао сам Бајден, а да је припрема извршена девет месеци раније, на челу са саветником за националну безбедност америчког председника Џејком Саливеном.
Из Беле куће су одбацили наводе новинара, саопштивши да је његово истраживање "потпуна лаж и фикција", а сличне реакције стигле су из ЦИА и Стејт департмента.
Ко је Симор Херш?
Име Симора Херша је веома добро познато у свету истраживачког новинарства. Прво признање, престижну Пулицерову награду, добио је 1969. године, управо за разоткривање масакра у селу Ми Лај у Вијетнаму.
Током 1970-их, Херш је истраживао скандал "Вотергејт" за "Њујорк тајмс" и разоткрио тајно бомбардовање Камбоџе, којим је руководио Хенри Кисинџер, лично бирајући циљеве.
Године 2004. Херш је известио о тортури коју спроводи америчка војска према затвореницима у затвору Абу Граиб. Такође, освојио је две награде "Нејшенал магазин авардс", а године 2004. добио је и награду "Џорџ Орвел".
Откриће о смрти Осаме бин Ладена
Херш је својевремено оптужио Обамину администрацију да лаже о смрти Осаме бин Ладена и оспорио (апсурдне) тврдње да је Асадов режим користио хемијско оружје против цивила у грађанском рату у Сирији. Ове тврдње су у америчкој јавности изазвале жестоке контроверзе и оспоравања.
Херш је рођен 1937, у породици литванских Јевреја, који се емигрирали из Пољске. Дипломирао је историју на Универзитету у Чикагу. Новинарску каријеру започео је као извештач за "Сити њуз биро" у Чикагу 1959.
Године 1963. постао је дописник агенције Асошиејтед прес из Чикага и Вашингтона. Још као дописник АП-а, Херш је почео да формира свој особени истраживачки стил. Убрзо је постао познат по томе што заобилази новинарске конференције и тражи непосредне разговоре са високо позиционираним официрима и политичарима.
Херш напушта АП после свађе са уредницима, који су инсистирали на "разводњавању приче" о раду америчке владе на биолошком и хемијском оружју. Каријеру наставља као слободни новинар, који је у почетку углавном покривао Вијетнамски рат.
Сматра се да је Хершов чланак из 1974, у коме је тврдио да је ЦИА шпијунирала антиратне активисте, значајно допринео формирању Черчовог комитета у Конгресу, који је настојао да истражи противзаконите делатности америчких обавештајних агенција.
Документи, са којих је скинута ознака тајности из 2017, показују да је Херш био на листи за праћење Агенције за националну безбедност због свог новинарског рада, укључујући и његове текстове о масакру у селу Ми Лај.
Мучења затвореника у Ираку и Гвантанаму
У мају 2004. године, Херш је објавио серију чланака који су описивали окрутно поступање америчке војне полиције према затвореницима у затвору Абу Граиб у близини Багдада, у Ираку.
Херш је, на основу документованих извора, оптужио ЦИА да је издала наредбу за крајње нељудску тортуру над затвореницима. Он је, међу првима, изнео тврдње да је мучење уобичајена пракса и у другим затворима под управом САД, на пример, у Гвантанаму.
У наредним чланцима, Херш је писао да су злоупотребе биле део тајног програма испитивања ЦИА под називом "Купер грин". Према Хершовим изворима, програм је проширен на Ирак, уз директно одобрење тадашњег министра одбране Доналда Рамсфелда. Био је то, према Хершу, резултат "Рамсфелдове опсесивне дугогодишње жеље да преузме контролу над америчким тајним и паравојним операцијама ЦИА."
Херш додаје да је члановима Програма специјалног приступа (САП) у Ираку било речено: "Ухватите кога морате и радите шта желите." Програм је комбиновао физичко малтретирање и технике сексуалног понижавања.
Бивши инспектор УН за оружје Скот Ритер рекао је Хершу 19. октобра 2005. да је америчка политика уклањања ирачког председника Садама Хусеина са власти почела са председником Џорџом Бушом Старијим још у августу 1990. Ритер је тада тврдио да је разоружавање Ирака, коришћено као оправдање за увођење санкција, представљало пуки изговор за уклањање Садама Хусеина са власти.
Такође, ЦИА је веровала да би одржавање санкција против Ирака за шест месеци довело до колапса ирачке владе. Таква политика је на концу резултирала инвазијом и окупацијом ове земље.
Хершов чланак од 7. марта 2007, под насловом "Преусмеравање", описивао је промену у ирачкој политици администрације Џорџа Буша Млађег, чији је циљ сада постало "обуздавање Ирана".
Херш је тврдио да у "узгредне последице ових активности" спада јачање сунитских екстремистичких група, које заступају милитантну визију ислама. Ове групе су непријатељски расположене према Америци, приметио је Херш, и симпатишу Ал Каиду.
Планови за напад на Иран
У јануару 2005, Херш је тврдио да САД спроводе тајне операције у Ирану како би идентификовале мете за могуће ваздушне нападе. Херш је, такође, написао да су Пакистан и Сједињене Државе склопиле споразум према којем Вашингтон неће обраћати пажњу на пакистански нуклеарни програм, у замену за сарадњу Исламабада у неутралисању иранских нуклеарних пројеката.
Према чланку објављеном у "Њујоркеру" у априлу 2006. Херш је тврдио да је Бушова администрација развијала планове за ваздушне нападе на Иран.
У Хершовом чланку се посебно истиче да би први нуклеарни удар САД имао за циљ елиминацију подземних иранских постројења за обогаћивање уранијума. Председник Буш је овог пута одговорио на Хершове тврдње, називајући их "дивљим спекулацијама".
Када су Херша у октобру 2007. питали за "јастребске ставове председничког кандидата Хилари Клинтон о Ирану", Херш је рекао шта о томе заиста мисли. "Разлог је новац. Много јеврејског новца из Њујорка. Немојмо се с тим шалити. Значајан проценат јеврејског новца и многи водећи амерички Јевреји подржавају израелски став да Иран представља `егзистенцијалну претњу`. Мислим да је то јако једноставно. Када сте из Њујорка и из Њујорка водите кампању, следите такву линију." Нема другог објашњења за то, додао је Херш, а Хилари Клинтон је довољно паметна да то схвати.
Херш је тврдио и да су се, након инцидента у Ормуском мореузу, чланови Бушове администрације састали у канцеларији потпредседника Дика Чејнија да размотре методе за покретање рата против Ирана. Једна од идеја била је извођење операције под "лажном заставом", која би укључивала употребу "морнаричких фока" прерушених у иранске морнаре. Како је навео Херш, ова идеја о провокацији је касније одбачена.
Велике и мале лажи
У септембру 2013, у интервјуу за "Гардијан", Херш је рекао да је рација из 2011, под називом операција "Нептуново копље", која је резултирала смрћу Осаме бин Ладена, представљала "велику лаж" и да "ниједна једина реч у њој није истинита."
Херш је додао да је Обамина администрација систематски лагала и да су амерички медији оклевали да оспоравају тврдње које је износила администрација: "То је јадно, они су више него послушни, плаше се да се заје***ју са овим типом (Обамом)."
У мају 2015. Херш је објавио чланак "Убиство Осаме бин Ладена", поводом четврте годишњице рације у којој је убијен Бин Ладен. Уследила је муњевита реакција, ова веб локација је одмах срушена.
Двадесетог маја 2015. бивши официр ЦИА Филип Џиралди написао је за "Америкен конзерватив" да сматра да је "Хершова прича (о Бин Ладену) веродостојна."
"Велт ам зонтаг" је 25. јуна 2017. објавио Хершов чланак "Трампова црвена линија", у коме је тврдио да постоје неслагања између америчке обавештајне заједнице и председника Доналда Трампа због наводног "напада сарином" у Идлибу од 4. априла 2017.
"Трамп је издао наређење за напад, упркос упозорењу америчке обавештајне заједнице да не поседује доказе да су Сиријци употребили хемијско оружје", изјавио је Херш.
Часопис "Лондон ривју ов букс" је у децембру 2013. објавио Хершов чланак "Чији је сарин?", који су претходно одбили "Њујоркер" и "Вашингтон пост". У њему је Херш написао да је Обамина администрација користила "обавештајне податке" како би покушала да оправда војни напад на Сирију после хемијског напада у Гути и да је намерно игнорисала све доказе о Сирији. Побуњеници су, закључио је, такође могли да набаве сарин.
Неуралгичне тачке америчке спољне политике
Херш је и аутор низа политичких књига, чија су тема неуралгичне тачке америчке политике, од тајних арсенала хемијског и биолошког оружја, масакра у селу Ми Лај, преко рата у Персијском заливу и тортуре извођене над затвореницима у Ираку, све до убиства Бин Ладена.
Хершов новинарски рад изазивао је, и наставља да изазива, веома оштре нападе новинара, коментатора, разноразних експерата и званичника владе САД. На пример, политички аналитичар Си-Ен-Ена Питер Берген сматра да тврдње Херша о рацији против Бин Ладена "пркосе здравом разуму". Џек Џафер из "Политика" мисли да Хершов рад нуди веома мало садржаја и да је евентуално занимљив читаоцима који би желели да потврде своје унапред донесене ставове.
Заправо, не постоји ниједна тема коју је отворио Симур Херш, а да она није оспоравана у америчким медијима. Критичари га посебно нападају због његове методе рада: Херш се, наводно, превише ослања на неименоване изворе.
Али, исто тако, барем до сада, не постоји ниједна Хершова тврдња која није касније потврђена, било накнадним признањима актера, било даљим развојем догађаја. На пример, амерички званичници су прво порицали да се у њиховим затворима спроводе мучења, као што се негирали и да поседују тајне лабораторије у којима се испитују хемијски или биолошки агенси.
Симур Херш је, очигледно, новинар који има незгодан обичај да говори истину.