Санкције које је Запад увео свом дугогодишњем трговинском партнеру Русији погађају тамошњу економију много мање него што се претпоставља, док подаци Међународног монетарног фонда (ММФ) указују на то да ће економија Руске Федерацији заправо напредовати у 2023. години.
Западна понуда и руска потражња налазе пут једна ка другој и у временима санкција, као што и руске сировине стижу до купаца, истиче један од најутицајнијих немачких новинара Габор Штајнгарт за портал "Фокус" а потом набраја пет "узнемирујућих" чињеница у вези с неуспехом западних санкција.
Пре свега, руски финансијски систем није пропао. Иако је искључен из међународног система плаћања СВИФТ, рубља је достигла око 9,6 одсто већу вредност него што је имала пре почетка сукоба у Украјини, а амерички долар је ослабио у односу на руску валуту. При томе, упркос наметнутој изолацији, РФ бележи суфицит, а цене енергената су знатно порасле, што заправо иде у прилог Русији.
Друга неспорна чињеница је да ће руска економија (поново) расти. ММФ за 2023. предвиђа раст од 0,3 одсто, а за 2024. чак 2,1 одсто – чиме ће премашити немачки раст (1,4 одсто). Бивши заменик министра финансија Руске Федерације Сергеј Алексашенко изјавио је недавно да ће 2023. бити "тешка година" за руску економију, али "нема катастрофе, нема колапса".
Повлачење западних компанија из Русије отворило је врата (не само) кинеским произвођачима. Уместо "Епла" и "Самсунга" – "Шаоми", "Рилми", "Онор". Кинески извоз у Русију достигао је рекордну вредност у децембру 2022, што је помогло да се неутралише нагли пад трговине са Европом. Уз то многи западни производи су се вратили у Русију преко трећих земаља – с производних трака из Азије преко нпр. Јерменије и Казахстана до Русије. Јерменија је прошле године бележила троструко већи увоз смарт телефона него 2021.
Иако је деловало да ће се европске компаније махом повући из Русије, мање од девет одсто корпорација је то и учинило. Према студији коју је спровео швајцарски Универзитет Сен Гален, само 120 компанија је у потпуности отписало и продало најмање једну локалну експозитуру. Двадесет одсто компанија које су и даље активне у Русији по овим критеријумима је из Немачке.
А на тему руских енергената, они се и даље извозе. Чим је Запад престао да купује нафту и гас из РФ, ускочили су нови купци. То потврђује и "Блумбергово" истраживање – око 2,5 милиона барела нафте дневно одлази у Турску, Кину, Индију и многе афричке земље. Међутим, ни Европа не може без руског гаса. Француска, Белгија, Холандија и Шпанија и даље купују руски ЛНГ, а Немачка га набавља у смањеним количинама и заобилазним путем.
Габор Штајнгарт констатује да су санкције осмишљене да импресионирају бираче а не да нашкоде Путину.
Вера у свемоћ економских санкција – заблуда
Такође, немачки новинар подсећа да данашња политика санкција – која погађа ривале казненим царинама и забрањује им да тргују – потиче од америчког председника Вудроа Вилсона (1856–1924), који је тврдио да народ који је бојкотован нема другог избора него да одустане, те да је економски рат смртоносан лек.
Вера у свемоћ економских санкција била је присутна и код бившег председника САД Доналда Трампа, њоме се води и Џозеф Бајден, затим немачки министар економије Роберт Хабек.
"Али сви су уједињени у заблуди. Чињеница је: санкције не успевају јер изопштени склапају савезе једни са другима", јасан је Штајнгарт на страницама "Фокуса".
На примерима Кубе, Ирана и сада Русије и Кине то је, по његовом мишљењу, очигледно.
Иран је рецимо реорганизовао своје ланце снабдевања, удвостручио је бруто национални производ за само три године, а према пројекцији ММФ-а, повећаће га за још 20 одсто од 2023. до 2027. године.
Америчке санкције су најважнији покретач развоја кинеског домаћег тржишта. Под притиском западних санкција, Кина је формирала моћан економски савез с Русијом, Индијом, Ираном и Турском.
САД не желе да признају ову непријатну истину и тако доводе себе и своје партнере у праву помаму за санкцијама.
Штајнгарт наводи податке центра Економист интелиџенс јунит из Лондона (EИУ) да је бивши амерички председник Џорџ Буш Млађи изрекао 3.484 санкције компанијама, појединцима, државама и организацијама за осам година, Трамп је наставио у истом маниру и увео око 3.900 санкција између 2017. и 2020. године. С Бајденом се темпо повећао – данас САД спроводе 70 различитих програма санкција који утичу на 9.000 појединаца, држава и организација.
Санкције не утичу на противнике већ удружују пријатељске народе
Иако санкције не функционишу спрам противника, оне све ефикасније приближавају њихове жртве и удружују их у антиамерички, односно антизападни табор.
А у недостатку алтернативе многим производима који потичу из земаља погођеним санкцијама, Немци, Французи и друге земље НАТО-а сада више тргују са САД, од којих купују и енергенте, укључујући и неупоредиво скупљи течни гас од оног руског.
Уз претњу да ће прекршилац санкција бити искључен са америчког тржишта, политички пријатељи САД постају њихови нови трговински партнери. А ако пријатељи нису вољни да им се придруже, следе казне.
Од 2009. до данас америчке компаније су морале да плате само 300 милиона долара казни, док су друге државе платиле око четири милијарде долара. Страна фирма плаћа у просеку 139 милиона долара за кршење режима санкција, док америчка фирма плаћа само два милиона долара, кажу подаци EИУ.
Габор Штајнгарт за портал "Фокус" сумира: "Санкције не погађају оне који би требало да буду погођени. А они који санкције уводе трпе последице јер њихови пређашњи послови постају све скупљи, компликовани или онемогућени".
Можда је управо у томе иронија, закључује Штајнгарт: економске санкције САД делују – само другачије него што је Вудро Вилсон мислио.