Украјина, то јест кијевска хунта, или режим Зеленског, назовите то како год хоћете, налази се у коми. То је сасвим пропала држава (под условом да је икад и била држава). Како данашњу Украјину назива амерички публициста Хоакин Флорес на сајту "Фондација стратешке културе", то је, у ствари, "зомби држава": чини се живом, али није.
Она, додуше, још може да покреће неке удове. Може да присилино мобилише неке Украјинце и шаље их на фронт против Русије. Али, како каже италијански писац Андреа Марћиљано, њена судбина је већ унапред одређена.
Питање је и да ли је њен "председник" Зеленски већ напустио Кијев, тврди Марћиљано. Изгледа да се Зеленски, а са њим и његова пратња, сада скрива негде у Немачкој.
Украјинска "зомби држава", наставља Флорес, урушава се из дана у дан и постаје "нестабилна рупа на источном крилу Европе". А све то се одвија на позадини умножавања неуспеха широм некада атлантистичке периферије: од Украјине, преко Западне Азије, све до Тајвана.
У међувремену, примећује он, Трампова администрација је променила курс на Пацифику: Вашингтон се убудуће више неће мешати у интеграцију Тајвана. Уз то, израелска кампања уништавања Ирана, вођена америчким рукама, доживела је тотални неуспех, који сада сви могу да виде.
У питању су управо тектонске промене у односима глобалне моћи, какве, према речима кинеског председника Си Ђинпинга, имамо прилику да гледамо можда једном у стотину година.
Трампов пут у Каносу
Потом је Трамп отпутовао у Пекинг. Био је то, заправо, пут у Каносу. Пут у Каносу је назив за понижавајућу дипломатску мисију, коју је 1077. у Италији предузео римско-немачки цар Хајнрих Четврти. Трампов пут је уследио после правог цунамија америчких санкција и лавине погрда усмерених према "комунистичкој Кини".
Добро, можда ће Кина купити нешто више америчке соје и неколико америчких "боинга". Али, то је све. Веома мршав резултат за власника "најсјајније армаде у свету". Која не успева да победи Иран, земљу, којом, узгред, према тврдњама западних медија, влада "режим неписмених мула".
"Русија је у међувремену развила јаке односе са Кином и надмашује САД и у стратешком и у тактичком оружју", изјавио је бивши аналитичар ЦИА Реј Мекгаверн, пренеле су РИА Новости.
"Нисмо могли ни да замислимо да ће Русија и Кина постати толико блиске – никада нису биле ближе. То је постало јасно када је Путин прошле недеље отишао код Си Ђинпинга. То је тектонско померање", додао је.
Мекгаверн је признао да председник САД Трамп греши када назива америчке оружане снаге најмоћнијим на свету јер то више није случај. Сада су то, према његовим речима, оружане снаге Русије.
"Руси не само да нас надмашују у оружаним снагама, већ имају и такву нуклеарну моћ одвраћања која је, једноставно, незаустављива. А то смо постигли зато што Бајден, Обама, итд, једноставно нису желели да разговарају са Русијом", рекао је Мекгаверн.
"Пркосни Срби су поново ту"
Потом је Пекинг посетио председник Русије Владимир Путин.
А онда је уследила званична државна посета председника Србије Александра Вучића Пекингу.
Како пише Флорес: "Ти пркосни Срби су поново ту! Како се усуђују? Званична државна посета председника Србије Александра Вучића Пекингу, од 24. до 28. маја 2026. године, разбеснела је осовину Лондон-Берлин-Париз".
Зашто?
Зато што показује да је Београд и даље способан да управља својом судбином, пише Флорес.
Ова посета је, у ствари, значајна сама по себи, јер означава развој међусобних односа између једне од највећих земаља света и једне од најмањих.
Суочен са овим реалностима, Брисел очајнички одржава неопходну фикцију да се Украјина некако још увек може спасити за европски пројекат, наставља амерички публициста. Али, не може. Заправо, "дубоко неуротична Европа подгрева свој вековни предаторски фокус на Србију", пише Флорес.
Ово иде паралелно са оним што се дешава у Западној Азији: "Баш као што неуспех Израела да постигне победу против Ирана усмерава ратоборност ка слабијој, ближој мети у Либану, док ЕУ, неспособна да обузда Москву или да се такмичи са Вашингтоном, види Србију као компензацију", додаје он.
Какву такву.
Нарцисоидне неурозе Брисела
Србија жели да са свима развија сарадњу на равноправној основи. Али, Брисел то не жели. Србија мора да прекине сарадњу са Пекингом и Москвом...
Ако Лондон и Берлин успеју у томе, Србија би постала европски Либан: мета економске, политичке и војне агресије, зато што је хегемону у колапсу потребно лакше место за пројектовање снаге, каже Флорес, а управо та рањивост је разлог зашто је Вучићев састанак са Си Ђинпингом више од пуког дипломатског позирања: то је, напросто, питање цивилизацијског опстанка.
И то је натерало сузе у очи еврократама из Брисела. Овде није реч само о кинеским или српским односима. Из свега можемо сазнати много тога о "бриселским нарцисоидним неурозама", каже Флорес.
У оквиру арогантне европске империје, петодневни самит Си Ђинпинга и Вучића, уз потписивање преко 30 билатералних споразума, "Јуроњуз" представља као "контроверзан и пркосан". За то се, наравно, не наводи било какав разлог.
Реч је о иницијативи једине суверене балканске државе да задржи дистанцу у односу на европску орбиту. Став Брисела је руковођен европским шовинизмом, који одбацује Србе као примитивну децу, додаје Флорес.
Колективна порука Европе Србима током деценија остала је подједнако увредљива колико и некохерентна: "Нисте довољно европски, зато вас морамо натерати да се придружите Европи...".
Пекинг против Брисела
Билатерални однос између Србије и Кине заснива се на поштовању и на стратегији да обе земље у томе "побеђују": да обе имају користи.
Пекинг не покушава да убаци неки бизаран и лицемеран скуп етичких или моралних препрека, тврди Флорес, а одсутан је покровитељски језик, или чудна немачка динамика господара и слуге, која доминира дискурсом ЕУ.
Тамо где Европска унија нуди бескрајан низ приступних поглавља, наставља он, усмерених на потчињавање Београда диктатима из Брисела, док истовремено "финансира квази-побуну обојених револуционара и инсистира на признавању Косова, Пекинг испоручује инфраструктуру, капитал и технологију".
Ревитализирана челичана Смедерево, као и значајна индустријска улагања у Бору и Зрењанину, дефинисала је Кину као другог највећег трговинског партнера Србије, а Пекинг би ускоро могао да заузме прво место, каже он.
Међутим, економија показује да су ове мере директно повезане са опстанком српске државе. То је оно што је, можда, најважније: уз Руску Федерацију, Кина делује као главни глобални гарант опстанка Србије, закључује Флорес. Центар Београда је и даље видљиво оштећен, његов пејзаж је препун рушевина, као трајни споменик свирепом нападу НАТО-а пре 27 година.
У међувремену, Пекинг признаје да је Косово саставни део српске државе, а Београд да је Тајван део Кине.
Председник Србије Александар Вучић је до сада само стидљиво помињао чланство у БРИКС-у, али иницијатива "Појас и пут" пружа структурну алтернативу стратегији Запада.
И, такође: ове кинеске иницијативе нуде модел за уравнотежену мултиполарну расподелу моћи и омогућава Београду да гради железнице, уместо да добија бескрајне европске прекоре.
Тужан европски пад
Како то назвати него европском шизофренијом? У једном тренутку европски лидери се фотографишу са кинеским лидерима како би доказали своју глобалну релевантност, а већ у следећем дефинишу односе са Кином у смислу онкологије.
Представница Европске уније за спољне послове и "идиоткиња пар екселанс", пише Флорес, Каја Калас, одлучила је да потпуно напусти стандардну дипломатску реторику, када је окарактерисала економски однос Европе са Кином као "рак" и упозорила да је време да се примени болна "хемиотерапија".
Са предаторским примерима "европских вредности", тврди овај аутор, која би суверена држава добровољно пристала на чланство у "европском клубу"?
Притисак на несврстану, суверену Србију, додаје он, да прекине везе са Москвом или Пекингом види се као јефтина метода за ЕУ да поново потврди своју релевантност и коначно "натера Србе да се покоре".
Економску диверсификацију Београда подржава програм војне модернизације. Вучићеви разговори у Пекингу, о набавци софистициране опреме, укључујући напредне системе противваздушне одбране и електронског ратовања, представљају сасвим рационалан, уравнотежен став у питањима одбране.
У ствари, ово треба схватити директно у односу на непријатељски регионални терен. Отворени, и од Европе подржани војни савез, између Хрватске, Албаније и привремене администрације у Приштини, осмишљен је да обузда Србију после неуспеха у Украјини. Београд, осим тога, није вољан да се придружи санкцијама против Русије.
Вучић је, једном речју, посетом Пекингу натерао сузе у очи Бриселу.
ЕУ очигледно посрће у Украјини. Посетом Пекингу и настављањем односа са Москвом, Вучић је показао да је суверенитет стварна политика, која се може постићи познавањем разлике између европске дисфункционалне психологије и мултиполарног света у настајању, закључује овај аутор.